Miloš Ivanović
sociolog, Beograd
U ovim vremenima krize često se govori o međusobnoj solidarnosti pojedinaca i zajednica kao jednom od mogućih izlaza ili makar efikasnoj pomoći da se neke prepreke lakše savladaju. Značajno je zato pogledati kako se solidarnost teoretski posmatrala u moderno doba.
Solidarnost kao moralni pojam označava "međusobnu obavezu zauzimanja čoveka za čoveka" pri čemu se ta obaveza može odnositi na odnos između osoba, između zajednica, te između osoba i zajednica. Radi se o zahtevu koji spada u temelje morala uopšte.
Nasuprot tome javlja se konjunktura naučnih, normativnih pojmova solidarnosti relativno kasno, naime tek u drugoj polovini 19. veka u Francuskoj. Socijalni filozofi, sociolozi i politički naučnici kao Alfred Fuje, L.V. Buržoa, Leon Digi i Emil Dirkem, preciziraju pojam solidarnosti kao ključni pojam solidarnog društvenog koncepta. Ta bi solidarnost trebala biti središnji put u solidarno uređenje između liberalnog individualizma i kolektivizma socijalističkog obeležja, u kojem bi individualni interesi i opšti interesi, privatna autonomija i socijalna funkcija, sloboda i jednakost u smislu solidarité organique bili međusobno povezani, pri čemu je pojam solidarnosti prešao u motiv fraternité - motiv Francuske revolucije.
Normativna strana principa solidarnosti se dade opravdati na tri načina: prvo specifično hrišćanski, drugo teorijom o ljudskim pravima i treće savetom razboritosti.
Specifično hrišćansko opravdanje proizlazi iz pogleda na socijalnu dimenziju Biblije. Kroz različite kontekste Starog i Novog zaveta provlači se uverenje da je pravednost čoveka pred Bogom znatno uslovljena njegovim stavom prema ljudima, pre svega prema siromasima, udovicama, siročićima i strancima... Biblijska opcija za siromahe, koja zahteva što je moguće veću pravednost, slobodu i oslobođenje, radikalno poziva na solidarnu odgovornost za ljubav prema bližnjemu. Iz toga hrišćanski argumentovanog okvira jasno proizlazi da samo solidarno uređeni socijalni poredak ima pravo zvati se socijalno pravednim.
Druga argumentacija temelji se na teoriji o ljudskim pravima, koja je vrlo značajna i svoje korene, zapravo, ima u sekularnoj formi hrišćanskog nasleđa. Moderna ideja o ljudskim pravima jednake slobode za sve nije se u svome sistematskom razvoju mogla održati pred statusom formalnih prava slobode. Radi se o onim socijalnim pravima koja su u paketu ljudskih prava UN-a 1996. priznale skoro sve države sveta, a koja su kao socijalna temeljna prava ugrađena u zakone socijalnih država.
Treća argumentacija, za razliku od prvih dveju, nije moralna, već se zasniva na savetu mudrosti ili razboritosti. Sažeto rečeno: jednom nesolidarnom društvenom sistemu legitimnost bi osporile ako niko drugi onda marginalne grupe, a potom preti politički radikalizam i opasnost za socijalni mir . Osim toga marginalizovanje i osiromašenje uslovljavaju širenje socijalno štetnih ponašanja kao nasilja, kriminala, alkoholizma i narkomanije, zapuštenost porodice... Slamovi nastaju, broj beskućnika raste, javna bezbednost opada. Pa i najkonsekventniji ekonomist koji moralno ništa ne drži do solidarnosti verovatno bi priznao da jedan takav razvoj sprečava strane investicije i, gledano na dužu stazu, prouzrokuje ogromne troškove.
Već je Kant znao da moralni principi imaju u vidu korist za sve. Konačno bi i egoist iz ličnog interesa trebao pledirati za solidarnost, iako ne drži niti do hrišćanske ljubavi prema bližnjem niti do socijalne dimenzije ljudskih prava. To ima i drugu stranu: egoisti se u jednom, po sebi solidarno koncipiranom, društvenom sistemu mogu tako dobro snaći da se bez rizika i s puno prednosti ne moraju bojati kako bi mogli zavisiti o nižim socijalnim mrežama. Za njih je, bar kratko i srednjoročno gledano, mudro pledirati za smanjenje solidarnih troškova, jer oni od toga profitiraju. Iako to dugoročno i u celosti gledano nije mudro, moramo ipak i s time računati da je neposredna i subjektivna prednost, dakle vrabac u ruci, jače motivisana od saveta mudrosti, goluba na grani. I ako bi došlo do toga da društvena klasa egoista čini društvenu većinu, nestanak solidarnosti socijalnog sustava bio bi nezaustavljiv.
 |
