|
26.11.2009. |
Nikola Knežević
antropolog/teolog, Novi Sad
Neretko možemo doći u susret i s osobama koje se deklarišu kao pravoslavni dok s druge strane praktikuju i konzumiraju razne sadržaje koji pripadaju folklornoj formi religioznih običaja ili pribegavaju raznim ezoteričnim i astrološkim praksama i ritualima. Čitava navala raznih proroka - proročica, vidovnjaka, astrologa koji se mogu videti na lokalnim televizijama samo potvrđuje činjenicu da u Srbiji i regionu postoji ogroman broj ljudi koji odgovore na fundamentalna životna pitanja i probleme traže kod ovakvih ljudi. U tom kontekstu može se doći do zaključka da oblik sinkretičke religiozne svesti kod našeg naroda i te kako raširen. Ovo je naročito rasprostranjeno u predelu vlaškog okruga i južne srbije.
Uobičajena religiozna praksa pripadnika srpskog naroda koji se deklariše kao pravoslavni vernik podrazumeva posetu pravoslavnom hranu u doba božića i uskrsa i proslavu porodične slave. Koliko prosečan vernik poznaje odgovaranja na liturgiji, odnosno svesno učestvuje u njoj i shodno pravilima sebe priprema za svetu tajnu pričešća i koliko je uopšte upućen u osnovne postulate hrišćanske vere to je sasvim drugo pitanje ali koje je u dobroj meri uslovljeno nivoom religiozne svesti koje vernik poseduje. U ovom kontekstu važno je napomenuti i ulogu crkve da motiviše i afirmiše i promoviše osnovne hrišćanske vrednosti u društvu i samim tim broj deklarativnih vernika svede na što manji broj.
Povratak tradicionalnim - hrišćanskim vrednostima, prihvatanje etičkih i moralnih normi i jevanđeoskog nauka kao i praktikovanje ovih vrednosti u svakodnevnom životu predstavlja osnovu i polazište verskog aspekta kolektivnog preumljenja. Ono ne treba da bude deklarativnog karaktera, jednostavna identifikacija sa verskim opredeljenjem ili puko ispovedanje dogmata, već voljno i istinsko preobražavanje ljudske duše i formiranje novog karaktera - prelazak u istinsku egzistenciju i ontološku zajednicu sa Bogom - Hristom. Ova promena mora biti potpuna, unutrašnja na kognitivnom i afektivnom nivou.
Ljudsko biće postaje ličnost tek onda kada izađe iz individualističkog načina postojanja, kada počne da živi život ljubavi i požrtvovanja prema bližnjem, a da bližnji predstavlja svakog čoveka u potrebi. Tako, oboženje, preko bića koje biva oboženo, deluje i na svet koji ga okružuje šireći blagodat i oslikavajući Hrista, noseći sa sobom neugasivi plamen spasonosne vere. Oboženje nema samo soteriološki karakter, već i psihofizički jer definiše osobu u celosti, ono preobražava kompletnu ličnost i menja duhovni i materijalni vid čoveka.
Dinamička promena kolektivne svesti jedne grupe, zajednice, naroda i društva počinje u preobražaju ličnosti pojedinca. U tom procesu duhovne katarze i preporoda on u potpunosti ostvaruje svoj identitet i postaje ličnost u njegovom izvornom smislu, postaje prvolik i prevazilazi sopstvenu prirodu. Budući da se njegova sloboda tada uzdiže ka Bogu kroz ljubav, u čoveku više nema ambivalentosti, njegova sloboda dejstvuje prirodno, i na taj način, on postaje bog po blagodati budući da odbacuje nesavršenost svoje pale prirode na šta ukazuje njegova borba za sabranost uma.
U takvoj formi religiozne svesti nema više mesta za ekstremnim i fundamentalističkim izražajima. Duboka religiozno iskustvo utemeljeno u hrišćanskoj veri isključuje svaki vid nasilja i nasilnog ponašanja kao i svaki pokušaj da se takvo iskustvo nametne drugome, jer ono prevashodno proizilazi iz slobode izbora pojedinca da sebe usmerava prema Bogu i samim tim da raste u ljubavi, trpljenju i ljubavi prema svome bližnjem, jer to je i osnovna zapovest hrišćanske vere.
 |
