Nebojša Popov
O vrednostima malo ko ne govori. Više od drugih pominju ih političari. Šereti bi rekli da se svako češe tamo gde ga svrbi. Dosetke su nam, pak, od male koristi za razumevanje zbivanja u kojima vrednosti imaju svoje mesto. Neće nam pomoći ni, inače uobičajeno, vajkanje kako se pojedine vrednosti, čak čitavi sistemi menjaju, pa i nestaju, a novi će tek da nastanu. Trud da pravimo opširne skale bivših, sadašnjih ili budućih sistema vrednosti može biti hvale vredan, a da nam malo kazuje šta se stvarno događa. Inače, nije odveć teško da zapazimo gde i kako vrednosti postaju važne u konkretnim situacijama i tim putem ćemo poći.
Nije baš ugodno reći da je ljudski život bezvredan. U izvesnim situacijama, kroz koje prolazimo, konkretan život pojedinaca, velikih grupa, čak čitavih naroda biva ugrožen. Možemo zapaziti, recimo, da su, u ime opstanka nacije, ljudi spremni da žrtvuju i vlastiti život, kao i da uništavaju život drugih ljudi. Naime, kada se proglasi da je nacija u opasnosti, pojedinačni život sve manje vredi, a uzdiže se, kao neupitna, vrednost "organske zajednice" savremenika, predaka i potomaka. Što se ugroženost vlastite nacije smatra većom, tim se manje ceni život pripadnika druge nacije. Posvećenjem cilja, sva sredstva izgledaju dopuštena: nasilje, ubijanje, pljačkanje, proterivanje... Pojedinačni život izgleda potpuno bezvredan. Sve to mogli smo neposredno da vidimo tokom minulih ratova i u njihovim tragovima sve do naših dana.
Slično biva i u vreme tranzicije. Ona izgleda kao surova borba za opstanak. I za nju se traži izvesno opravdanje. Smatra se, tako, da je usled delovanja "nevidljive ruke" tržišta neko u dobitku, a neko u gubitku, jedni opstaju, a drugi nestaju. Sve što se dešava izgleda kao delovanje apstraktnog principa, čak neke prirodne sile, a ne stvar izbora i odluke konkretnih osoba i određenih konstelacija moći. I opet se potežu vrednosti. Dok se držalo da je komunizam apsolutna vrednost, svašta je pravdano svetlom budućnošću, a otkako se na najvišem vrhu skale vrednosti našao kapitalizam, svašta se pravda budućom opštom srećom. Kao zaklon za mnoge dramatične peripetije, nudila se državna ili društvena svojina, bez ikakve stvarne odgovornosti glavnih aktera za njeno sticanje i korišćenje. Sada se sve pokriva svetošću privatne svojine, opet bez elementarne konkretne odgovornosti onih koji njima rukuju. Otuda sve izgleda kao puka borba za goli život. Ništa ne pomaže to što je očigledno da jedni odmah hitro grabe svoju sreću, dok ostali moraju da je odlažu u nedogled, računajući na neki iznenadni obrt ili dobitak u igrama na sreću. Stvari danas, doduše, izgledaju bolje nego u ranijoj tranziciji. Onda je politička sila i neposredno lišavala ljude života. Sada ljudski život na dužu stazu zavisi od anonimnih sila. U oba slučaja razmahuju se nagađanja o promenljivoj ratnoj sreći i o kretanju odnosa snaga u globalnim relacijama. I u najzabitijem selu omiljena su nadgornjavanja oko toga ko je jači, nama bliži i omiljeniji, Rus ili Amerikanac, Nemac ili Francuz.
I kao što u prikazima ratnih drama ima i humornih obrta, tako i u dramatici tranzicije srećemo i vedre prizore. Na primer, u najnovijem filmu Želimira Žilnika - "Stara škola kapitalizma" - surove scene prati i nastojanje jednog lika da unese i izvesne cirkuske veštine, što je, veli, naučio u vrhunskoj školi ruskih tajkuna a ovde samo prenosi bogata iskustva, i sumorna i vedra.
Zapleti i raspleti izgledaju, međutim, daleko ozbiljnije u najnovijoj knjizi Naomi Klajn, Doktrina šoka, koja je rezultat zamašnih i temeljitih istraživanja savremenih zbivanja u čitavom svetu. Prema glavnom nalazu ovih proučavanja, u krizama i ratovima ključnu ulogu ima ideologija neoliberalizma s apologijom sverešavajućeg privatnog preduzetništva i tržišta, kao apsolutizovanih vrednosti. Poput legendarne sile deus ex machina, nastupaju moćne korporacije sa svojim ekspertima i raznorodnim oružanim formacijama, mahom u privatnim aranžmanima, a pod "kapom" država koje formalno raspolažu legitimnom silom. I, umesto da se uspostavi izvesna ravnoteža, kriza i katastrofa postaju hronična boljka na koju se stavlja, kako se u nas u ovakvim prilikama veli, "ljuta trava na ljutu ranu" kao nezamenljivi isceliteljski melem.
Iz smutnih radnji nastaje i nešto očigledno. Uz vrtoglavo bogaćenje jednih teče sve veće siromašenje drugih, ne samo konkretnih ljudi već i čitavih naroda. Tu su peripetije s vrednostima izrazito burne, jer nije lako legitimisati sve što se zbiva. Ostavljajući po strani zanose bogatstvom i moći, podozrenja i zavisti, prezir i samilost prema sirotinji, postoji nešto što nije sporno. Naime, sve dublje raslojavanje društva, bez obzira na razna ideološka i politička pokrića, proizvodi sve rigidnije strukture, i u nacionalnim i u globalnim razmerama, koje su podložne stalnim potresima i lomovima. U takvim okolnostima je inače legitimne razlike u vrednosnim orijentacijama, ideologijama i politikama sve teže rasplitati u duhu slobode i demokratije. Izgleda kao da se zatvara krug. Sila izaziva silu, teror - terorizam. Spas se ukazuje samo jačima i bogatijima, kao najsposobnijima u borbi za opstanak. A oni manje moćni i vešti izgledaju kao suvišni ljudi čiji je nestanak neminovan i nevažan. Prisetimo se, totalitarizam u minulom veku nadolazio je upravo s ideologijom razdvajanja superiornih i inferiornih, tako što su oni prvi doslovno uništavali one druge, prema nekakvoj vrednosnoj osnovi kroz raznoliku ideološku i političku operacionalizaciju. Bilo da se masovna stradanja tumače kao radikalno ili banalno zlo, o čemu je uverljivo pisala Hana Arent, u svakom slučaju je nekakvo zlo s kojim se suočavamo i u ovom veku, kao sa nekakvim novim, mekšim koloritnim - totalitarizmom.
Sutra: Paušalno tumbanje vrednosti, a ne istorijski rez
 |
