Nebojša Popov
Dabome, krug dramatičnih zbivanja ne mora biti fatalno zatvoren. Može biti i otvoren. Uz dužnu pažnju prema svetskim zbivanjima, usredsredimo se na dešavanja u vlastitoj zemlji, dakako, u okviru naše teme.
Ne upuštajući se ovom prilikom u to zašto i kako je jedna vrednosna orijentacija pobedila, ne možemo da previdimo razna suprotstavljanja da ta pobeda bude trajna, čak večna. Iz dugotrajnog otpora onome što se naziva Miloševićev režim ukazala se, u jednom trenutku, 2000. godine, i mogućnost reza jednog toka koji je izgledao fatalno nepromenljiv. Očekivalo se da će, kako se tada govorilo, "probuđene energije" otvoriti proces promena u znaku vrednosti slobode i demokratije. Šta će od toga biti, danas nije izvesno. Mada postoje različita gledišta o tome gde smo sada, za mnoge nije sporno da je sadašnji trenutak problematičan.
Umesto istorijskom rezu, pažnja se mahom posvećuje paušalnom tumbanju vrednosti. To se dešavalo i ranije a ne samo danas. Milošević je, primerice, važio čas kao "balkanski kasapin", čas kao "garant mira", spasilac ili upropastitelj nacije. Karadžić i Mladić važe i kao nacionalni junaci i kao ratni zločinci. Arkan čas izgleda kao srpski vitez, čas kao kriminalac. Četnički vojvoda Šešelj i kao "prkosni srpski junak" i kao sirovi lakrdijaš, mučenik "haškog kazamata" i žrtva ubrzane gojaznosti u tom istom zatvoru, kao jedna od najumnijih srpskih glava, sa preko stotinu objavljenih knjiga, i kao opaki šarlatan. Njegov višegodišnji zamenik, takođe vojvoda, Tomislav Nikolić, samog sebe lišava ratničkog oreola i pravda se da je na ratištu radio u kancelariji, nije ubijao nego je "mrčio papir".
Preokreti u vrednovanju pojedinih likova izgledaju kao puki folklor, čak i zabava, dok su neki vrednosni preokreti dublji i dalekosežniji. Pomenimo samo odnos prema fašizmu. Dugo se smatralo da je antifašizam jedan od trajnih oslonaca vrednovanja celokupne novije istorije Jugoslavije i Srbije. Odnedavno, u sklopu apsolutne negacije svega što se naziva komunizmom, buja antiantifašizam. I nisu na delu samo privatni izlivi divljenja Hitleru i njegovim sledbenicima, čega ima diljem sveta, nego se i javno veličaju četnici, ljotićevci i nedićevci. Uz razne konkretne zločine, ignoriše se činjenica da su se na samom kraju Drugog svetskog rata, u proleće 1945. godine, okupili u Istri, voljni da nastave rat - protiv saveznika. Takav naum blagoslovio je vladika Nikolaj Velimirović koji je nedavno proglašen za sveca SPC. Izmišlja se i postojanje dva antifašistička pokreta, i četničkog pored partizanskog. Pod Koštuničinom vladom oni su u boračkim pravima i zakonski izjednačeni. Prvima se spomenici ruše, drugima podižu, ulice i trgovi menjaju nazive. Istorija se bezobzirno prepravlja, i "mangupskim radnjama", kako zapaža naša istoričarka Dubravka Stojanović. Čini se da srazmerno odustajanju od promene sadašnjosti ka boljoj budućnosti buja promena prošlosti, ne samo nedavne. Razne vratolomije mogu izgledati i zabavno da nije na delu nešto što i nije baš beznačajno, a što istoričarka Olivera Milosavljević s dobrim razlozima vidi kao "normalizaciju fašizma". Odnedavno je hit-tema traganje za grobom sve popularnijeg četničkog vođe Dragoljuba Draže Mihailovića koji pretiče i nekada do nebesa veličanu figuru Josipa Broza Tita. Licitira se sa grobnicama žrtava komunizma, a potiskuju iz vidokruga masovne grobnice žrtava nedavnih ratova. Svakako, zločini svih su kažnjivi, i više je nego problematično, ne samo s vrednosnog stanovišta, jedne potencirati a druge prećutkivati.
Vratimo se u sadašnjost. Zapitajmo se da li je, umesto očekivanog stvarnog istorijskog reza, raspetljavanja onih čvorova koji dave ljude, odrezana želja za katarzičnim rezom? I šta je bilo s onom nekada hvaljenom probuđenom energijom za ličnu i zajedničku slobodu i za svim onim što se podrazumeva pod normalnim životom? Mnogi znaci ukazuju na potiskivanje i malaksavanje nade u pozitivne promene, mada nije ostalo baš sve isto kao pre. Uz izvesne boljitke, primetni su i novi tmurni oblaci. Pod firmom kohabitacije udružuju se i oni sa suprotnim vrednosnim orijentacijama, i doskorašnji ljuti protivnici iz nekadašnje vlasti i opozicije. Povremene žestoke svađe i afere svršavaju često kao operete s igrom i pevanjem. Nad neugašenim žarištima tragedija buja vašarište. Da li je sve gotovo ili tek počinje, kako poručuju grafiti s beogradskih ulica? Imamo li izbora?
S izborima je povezana verovatno najveća peripetija oko vrednosti. Pretendenti na vlast poriču bezmalo svaku vrednost ljudima na vlasti, samoj vlasti i njenim rezultatima. A oni na vlasti se zaklinju u svoja vrednosna opredeljenja i obećavaju da će ih se držati samo ako što duže ostanu tu gde jesu.
Po svemu sudeći, na delu nešto zakonomerno. Kada se ne ostvare očekivanja da izbori za ustavotvornu skupštinu postignu najširi konsenzus o temeljima i okvirima države i društva (o čemu se u Republici već godinama piše), onda se dospe do "Kosovskog ustava" na prepad, i svega što potom sledi. I opet se, kao u kockarnici, žudi za vlašću i strahuje od njenog gubitka, požuruju se ili odlažu izbori. I sami izbori, kao civilizacijska tekovina koja pribavlja legitimnost vladajućem poretku, postaje sumnjiva pa i beznačajna vrednost. Sve slabija privreda, rastući privatni i javni dugovi, koji prete bankrotom i samoj državi, galopirajuće siromaštvo uz šljašteći luksuz, sistemska korupcija i strukturno nasilje, ukupno uzev, čine stvarnost rigidnom i pogodnom za poveće potrese. U takvim okolnosti teško je naći razborite i manje dramatične rasplete. Stoga ni izborne ponude nisu uverljive. Nameće se utisak da je najvažnije da jedni odu i drugi dođu. Pod parolom "kadrovi rešavaju sve" nude se novi spasioci od žigosanih upropastitelja koji su uoči ranijih izbora takođe nudili spasenje mnogih nevoljnika pa i čitave nacije. Razni "kadrovici" zapostavljaju sve druge poslove a opsednuti sobom lako se smuče i sebi i drugima generišući zamašniju mizantropiju.
Uprkos sumornim prilikama, i dalje su na političkoj sceni živopisni akteri koji ignorišu pamćenje birača i elementarne ljudske vrednosti. Tako, recimo, nekadašnji prvak radikala i ministar za informisanje u vreme kada su mediji kao malo kad stradali, Aleksandar Vučić, sada kao prvak SNS, opet u žaru političke borbe najavljuje "nedelju borbe protiv medijskog mraka" (RTS, 23. oktobar), računajući na masovnu podršku birača u preuzimanju vlasti. A Dragan Marković Palma, uzdignut kao kadar Arkanove stranke, koji je kao njen poslanik sa skupštinske govornice svojevremeno pozivao policiju, okupljenu na protestu na Trgu Republike, zbog odlaska jednog od njenih čelnika u Hag, da dođe i rasturi Skupštinu, sada, kao suvereni i raskomoćeni gradonačelnik Jagodine, poručuje: "Beograd ne može nikada da mi komanduje" (B 92), suprotstavljajući se zakonskim merama vlade za smanjenje broja "njegovih" lokalnih činovnika.
Dakako, ovde se ne bavimo karakterizacijom konkretnih ličnosti već njihovim javnim delovanjem i nekim opštijim pojavama. Tako pada u oči da se često računa s omrazom "kruga dvojke" i čitavog Beograda radi pridobijanja podrške u političkim obračunima. Recimo, u sve žešćim sudarima vojvođanskih autonomaša i srbijanskih centralista "leti perje" a da i jedni i drugi izbegavaju nešto bitno - vraćanje imovine lokalnim samoupravama koje su lišene 1995. godine - bez čega nema ni govora o razvoju civilnog društva, u koje se, inače, mnogi zaklinju
(Sutra: Postoji li uopšte realan front otpora nasilju)
 |
