Nebojša Popov
No, vratimo se širem zbivanju. Na osobenosti naše sadašnje krize povremeno uverljivo ukazuje, i na stranicama Republike, sociolog Vesna Pešić, naročito rezultatima svojih istraživanja refeudalizacije i zarobljavanja države. Sada uverljivo dočarava tok dešavanja, pod naslovom "Mrak u Srbiji neće biti slučajna pojava" (Vreme, 10. septembar).
Povodom pretećeg porasta talasa nasilja prošlog meseca, povodom "Parade ponosa" i ubistva Brisa Tatona, javnost je bila izrazito uznemirena. I to ne samo uličarskim nasiljem već i "odnosom snaga" legalne sile države i svih ostalih oružanih formacija koje se procenjuju brojnijim i jačim od onih prvih. O tome lucidno i resko piše novinarka Nataša B. Odalović:
"Bris je stradao od srpske terorističke groteske... groteske u kojoj se smisao države rastače do besmisla, do bezdržavlja" (Danas, 2. oktobar). A kada nema države, nema ni legitimne vlasti, ona se zbilja "valja po kaldrmi" i kojekude, bez naročitog interesa za njenim vrednosnim pravdanjem. Primetna je, ipak, izvesna polarizacija.
I sam predsednik Republike Boris Tadić našao je za shodno da upozori na neprekinutu nit nasilja, od sadašnjeg, preko dešavanja devedesetih do fašizma.
Usledila je i silovita verbalna ofanziva. Jedan od njenih najborbenijih delova nalazimo na stranicama nedeljnika Pečat, pod uredništvom Milorada Vučelića, koji se u mnogim dosadašnjim situacijama dokazao kao plodan publicista i uticajan ideolog i političar, s veoma razgranatim komunikacijama i zavidnim poznavanjem kretanja snaga. Nakon serije recikliranih istupanja "najumnijih srpskih glava" (Ćosić, Bećković, Pavić i dr.) iz vremena nedavnog "intenziviranja situacije", nižu se borbeni nastupi Slobodana Antonića protiv "linča zapadnih medija" (Pečat, 28. avgust), te napadi Vojislava Koštunice na DS kao glavnog krivca za propadanje srpske države do novog poziva "Srbi na okup!" (Pečat, 2. oktobar), da bi ubrzo usledio najjači udar bezmalo iz svih oruđa. U određenom žargonu reklo bi se da "imperija uzvraća udarac".
Tematski broj Pečata (9. oktobar) posvećen je "vezi petooktobarskih događaja i današnjeg nasilja", radi raskrinkavanja "pozadine političko-medijske kampanje protiv nasilja". Redakcijski tim potpisuje tekst u kojem se nižu prizori kako bager ruši Beograd, mlate policajci, pali se RTS, tuku funkcioneri, pominju se i satanističke parade, paljevina Bajrakli džamije, pa i podmetnuti zločini u Sarajevu (ulica Vase Miskina i pijaca Markale), Srebrenica... Dalje, saradnik Branko Radun tvrdi: "Nasilje navijača se koristi kao izgovor za nasilje nad patriotskim grupama, organizacijama, partijama i intelektualcima", kako bi se ugušio "potencijal saradnje navijača, nacionalističkih organizacija i patriotskih stranaka sa naraslim protestima ogorčenih žrtava propale tranzicije i svetske ekonomske krize".
Žurnalističkom žaru dodaje se i naučno punjenje. Sledi opširan intervju s istoričarem Dragomirom Anđelkovićem. Tu se sadašnja vlada locira kao vrh "Druge Srbije", koja pokorno sprovodi diktat Vašingtona, uključiv i nalog da se, pod izgovorom borbe protiv nasilja - zada udarac nacionalnim organizacijama i da se zastraše "mirni i tihi ljudi", da se "slome žarišta otpora svođenju naše zemlje na nivo drugorazredne američke kvislinške tvorevine". No, kuraži on ovaj front, "represija neće sprečiti bunt naroda". Dočarava se oluja u kojoj i ovdašnji političari mogu biti pometeni, kao nekada moćni persijski šah Reza Pahlavi (Homeini se ne pominje). Sledi i nezaobilazni Antonić, koji je nedavno objavio pravi ideološki rat "Drugoj Srbiji". Sada izoštrava metu napada, to su DS i Tadić, koji u već citiranoj niti nasilja previđa ono što čini "Druga Srbija", fiksiraju se "žuti baroni" i "blazirani krug dvojke". Sledi i presuda: sadašnja vlast koja gubi legitimitet, jer posle 2008, umesto ostvarenja izbornih obećanja, nameće svoj "totalitarni nazor celome društvu". Odlučujući test biće ishod sve oštrijih sukoba oko statuta Vojvodine. Sudeći po svemu rečenom, sadašnjoj vlasti, krajnje negativno vrednovanoj, neminovno je "odzvonilo", presuda je izrečena, predstoji egzekucija.
A šta stoji na drugoj strani? Primetni su, svakako, i načelni otpori nasilju. Kao što smo već pomenuli, povodom "Parade ponosa" dramatično je otvoreno pitanje ko je jači, legalna vlast ili bujne paralelne strukture. Pored javnih osuda nasilja, primetni su i javni protesti stotina pa i hiljada građana. Dakle, nije aktivna samo jedna strana. Umesno je, pak, pitanje ko s kakvom snagom ili silom raspolaže. Da li uopšte postoji realan front otpora nasilju, ima li u njemu ikakve dubine, trajnosti i odlučnosti? Ili je posredi samo prigodan gest na inače živopisnoj estradi, kako je već zapaženo, "samo predstava za oči Evropske unije" (Predrag Azdejković, Beton, podlistak Danasa, 20. oktobar).
Put do pouzdanih odgovora, dabome, nije jednostavan i lak. Teško je odgonetati, kako se to veli, ko kakve "poruke", i vrednosne, kome upućuje. U proizvodnji javnog mnenja i inače ima mnogo tragova drevnog "gledanja u plećku" ili gonetanje raznih magova i vračara, da i ne pominjemo vešte mahere za razne oblike "psihološkog rata". Nije sporno da se bilo šta može luksuzno upakovati i efikasno reklamirati. Ne bi bilo teško ni pokazati kako se sve, i najobičnija mizerija, može estetizovati. Veštine dizajniranja daleko su nadmašile ozbiljnije vrednovanje ljudskog bivstvovanja.
Reklo bi se, ipak, da lični izbor vrednosti ima prednost u odnosu prema učešću na političkim izborima, i da od toga i te kako zavisi poimanje i praktikovanje politike (i onih koji se zaklinju da ih politika ne zanima).
Zanimljiv je pokušaj reditelja i novog upravnika Ateljea 212, Kokana Mladenovića, da u pozorišni program unese izvesne inovacije kao podsticaj kritičkom prosuđivanju naših prilika. "Pokušaćemo", kaže on, "da definišemo kako smo se obreli na ovoj stranputici istorije" (Politika, 27. septembar).
Ako je već teže proniknuti u burnu dinamiku interesa, ideologija i politika, i u razne vrednosti koje se tamo otkrivaju i skrivaju, verovatno je nešto lakše kritički preispitivati zbivanja u kulturi. U tom smislu izgleda nezaobilazno temeljito rasvetljavanje ne samo ne tako davnog obračuna vlasti s "crnim talasom u kulturi", nego i uspona i zamaha raznolike slobode stvaralaštva i razvoja kulture sredinom prošlog veka, naročito u Beogradu.
(Republika, 464-465)
 |
