Boško Kujundžić
Beograd
Nakon što je Barak Obama poručio američkoj javnosti, čiji su zahtevi za državnom intervencijom do pre ove krize bili ravni nuli, „kupujte američko" i najveće ekonomije Starog kontinenta prete da postanu protekcionističke.
Iako se u administracijama evropskih država izražava bojazan od rasta protekcionizma u svetu, sada se može zaključiti da će borba za očuvanje radnih mesta i industrijskih potencijala biti za izazov i za ekonomski najjače zemlje u EU. Svi prethodni koraci ubacivanja državnog novca u privatne finansijske institucije, čak i zahtevi prema njima da kreditiraju mala i srednja preduzeća ili formiraju javno-privatno vlasništvo, deluju kao pravi principi neoliberalizma spram onog što su, na primer, učinili lideri Francuske, Španije, Italije...
Svojevremeno je francuski predsednik Nikola Sarkozi ujeo za srce sve mlađe članice EU, na čije tržište su se doselili francuski giganti automobilske industrije, zatraživši od „Renoa" i „Pežo-Sitroena" da proizvodnju, ako treba, vrate kući. Pošto je ovim kompanijama obećao po tri milijarde evra pomoći, Sarkozi je doslovce kazao: „Nameravamo da prestanemo da premeštamo u inostranstvo fabrike automobila, možda ćemo ih preseliti nazad u zemlju. Ako finansijski pomažemo automobilsku industriju ne želimo da ona seli fabrike u Češku". Time je, razume se, naljutio ne samo češkog, nego i slovačkog premijera, ali i članove Evropske komisije. Češki premijer zatražio je hitan samit lidera Evropske unije upozorivši da Sarkozijev potez ugrožava same principe neoliberalizma, jedinstvenost Evropske unije, a na lokalnim nivoima i odnos birača prema Lisabonskom ugovoru. A slovački je zapretio da će iz njegove zemlje biti izbačen „Gaz d Frans".
O državnom protekcionizmu, o kome se samo spekulisalo kada je, recimo, Nemačka, nekoliko puta bez dogovora sa partnerima smanjivala doprinose na zarade što je automatski poboljšalo konkurentnost njene privrede, odavno je predmet rasprave u uglednim medijima i parlamentima članica EU. Ne postoji saglasnost da li je potrebna intervencija države iako je ona već zagrizla u privredu Unije. Ne postoji ni dogovor oko granica u intervenisanju države paketima pomoći, ali je jasno da će države koje ne spadaju među pet sa najsnažnijim ekonomijama nastaviti da se protive povlačenju industrijskih giganata u matične zemlje. Evropska unija, po prvi put, našla se pred problemom nejedinstvenih stavova ekonomske politike ili makar drastično različitih pogleda na državnu intervenciju na slobodnom tržištu.
Da protekcionizam uzima maha pokazuju i pomoć švedske administracije „Volvou" i „Saabu", britanske „Jaguaru lednroveru", nemačke „Opelu", a Rusija podiže carine na uvoz automobila da bi zaštitila sopstvenu proizvodnju. Ako bi pokušalo da se sagleda koja je evropska zemlja bila tako hrabra da prva potencira povlačenje kapitala i domaću proizvodnju, onda bi to bila Grčka, gde je vlada upozorila domaće banke da pomoć od 288 milijardi evra ne koriste na Balkanu.
Ni za koga nije sporno da vlade evropskih zemalja štede, da se fondovi za zemlje članice ne rasipaju. A Institut za međunarodne finansije je već predvideo da će se u ovoj, u odnosu na prošlu godinu, u zemlje u razvoju uložiti čak pet i po puta manje privatnog kapitala.
Što se Srbije tiče, ona će i dalje biti zavisna od milosti investitora, kreditora i donatora koji su, u većini, presušili. Plan srpske vlade razlikuje se od evropskih vlada i po tome što u njemu ne postoji pomoć malim i srednjim preduzećima, koja je bila prioritet svih pomenutih aktera, između ostalog i onih koji su optuženi za protekcionizam. Ali, u ovdašnjim paketima pomoći, pre svega, ne postoje klauzule o zadržavanju radnih mesta niti će one biti obaveza za korisnike kredita. Za Srbiju, zlo je veće i zbog toga što ni takav vladin paket mera nema gotova sredstva obezbeđena u budžetu. Ona se, pre svega, očekuju u obliku stranih kredita.
 |
