Bojan Todosijević
Novi Sad
Evropljani sa obe stane nekadašnje gvozdene zavese generalno podržavaju demokratiju kao sistem, ali bi se vrlo malo njih uzdržalo da ozbiljno ne ograniči političke slobode različitim političkim grupama. Istraživanja su pokazala da demokratski politički sistem prihvata velika većina, ili je barem neutralna.
U Srbiji, od 10 ispitanika u proseku je samo jedan eksplicitno protiv demokratije. Demokratija je, očigledno, postala opšta norma, sa kojom je gotovo svaki Evropljanin spreman da se odmah složi. Međutim, problemi nastaju u izvođenju etičkih implikacija osnovnih demokratskih principa. Jedna od tih implikacija je da je u demokratiji gotovo neophodno da se tolerišu grupe i pojedinci čiji nam politički program, životni stil, etničko poreklo, ili bilo šta drugo, izgledaju krajnje neprihvatljivo.
Štaviše, prema pojednim istraživačima političke netolerancije, ako se demokratija ozbiljno shvata, onda tolerancija mora da obuhvati i one grupe koje su antidemokratski orijentisane. Velika većina Evropljana, međutim, ima sasvim suprotno mišljenje o tome. Sadašnji nalazi o veoma niskom nivou tolerancije, posebno u istočnoj Evropi, potvrđuju ranije nalaze.
Što se tiče razlika u tome prema kojim grupama je netolerancija usmerena, pokazalo se da su grupe koje u javnom diskursu imaju legitimniji status političkih aktera generalno ređe predmet netolerancije. Primer za to su etničke grupe, ili homoseksualci, prema kojima je netolerancija relativno retko usmerena. Prema tome, izgleda da postoji implicitna norma da etničke grupe, ma koliko se doživljavale kao ugrožavajuće, imaju više prava na političko delovanje nego druge grupe.
Pokazalo se i da politička istorija ima uticaja na izbor objekta netolerancije. Tako su, na primer, staljinisti/komunisti naročito neomiljeni u Estoniji, a neonacisti u Nemačkoj. Ostaje da buduća istraživanja detaljnije utvrde uticaj individualnih faktora, kao što je ideološka orijentacija, ili kararteristike ličnosti.
Psihološka hipoteza, koja je samo indirektno ispitana, naime da bi grupe koje su neomiljene manje autoritarnim osobama mogle biti više tolerisane, nije dobila podršku što se tiče neonacista, a donekle jeste u zapadnoj Evropi što se tiče homoseksualaca.
Hipoteza da prihvatanje demokratije ima uticaja na usmeravanje netolerancije prema grupama koje se suprotstavljaju demokratskom poretku je u glavnom podržana. Najvećem delu ispitanika je teško da primene demokratska pravila na one grupe koje se svojim programom i aktivnostima suprotstavljaju demokratskom sistemu. Izgleda da ispitanici rezonuju po principu reciprociteta: ako izvesna grupa ne prihvata demokratiju, ni demokratija ne mora da prihvati tu grupu, tj. demokratski principi ne moraju na nju da se primene.
Dakle, pokazalo se da izbor objekta netolerancije ima veze i sa nivoom tolerancije, i sa opštim prihvatanjem demokratije, ali da relacije nisu iste u oba slučaja. Na primer, na Zapadu, nivo tolerancije onih kojima su homoseksualci najmanje omiljena grupa je relativno visok (grupa se doživljava kao legitimni akter), dok je, s druge stane, njihovo načelno prihvatanje demokratije najniže (grupa nije opasnost za demokratiju). To još jednom pokazuje da su načelno prihvatanje demokratije i primena demokratskih prinicipa na konkretne grupe različite stvari.
I pored očigledne lakoće sa kojom većina Evropljana pronalazi grupe na koje ne želi da primeni načela demokratije, postoji statistički značajna veza između prihvatanja demokratije u načelu i stepena tolerancije. Ta je veza izraženija na agregatnom nivou, što bi moglo da znači da se radi o povezanim aspektima šire političke kulture. Na individualnom nivou, veza je relativno slaba, ali ako postoji onda je u pozitivnom smeru.
Takođe se pokazalo da je kognitivni kapacitet, predstavljen stepenom obrazovanja, samo delom odgovoran za vezu između norme i njene primene. Među njima postoji i direktna veza. Iako je jasno da sve šire prihvatanje opštih i apstraktnih demokratskih normi neće po sebi rešiti problem političke netolerancije. Ovaj nalaz je ohrabrujući jer izgleda da ipak postoji transfer od opštih normi ka konkretnoj primeni.
Postoje i velike varijacije između pojedinačnih uzoraka. U većini istočnoevropskih zemalja, veza na individualnom nivou ne postoji, a tamo gde je zabeležena, redovno je vrlo slaba. Asocijacija je izraženija u zapadnoj Evropi, ali i tamo postoje odstupanja. Verovatno bi u model trebalo uneti i neke dodatne makropolitičke faktore, kao što je stepen vidljivosti i aktivnosti pojedinih grupa, te pojedine karakteristike političke istorije. Recimo, nije neobično da je netolerancija prema neonacistima najizraženija upravo u Nemačkoj, s tim što tamo postoje i zakonska ograničenja nihovom političkom organizovanju.
Mišljenje da Srbija ima problem sa političkom tolerancijom je, prema dosadašnjim istraživanjima, nesumnjivo tačno. Iako je kod nas načelno prihvatanje demokratije gotovo univerzalno, nivo tolerancije je veoma nizak. Manje od dva procenta ispitanika bi najneomiljenojoj grupi dozvolilo sve tri osnovne političke slobode. Ono što, međutim, to mišljenje redovno previđa je da zapravo cela Evropa ima problem sa političkom tolerancijom, tako da to nije posebno specifično za Srbiju. Po većini parametara, stavovi ispitanika u Srbiji su bliski ispitanicima iz susednih zemalja. Tolerancija i opšte prihvatanje demokratije su generalno niži nego u zapadnoj Evropi, a viši nego u bivšim sovjetskim republikama.
Dakle, Srbija se nalazi tamo gde bi se po svojoj istoriji i geografiji i trebala da nađe.
Jedan od najupečatljivijih nalaza je konzisteno viši stepen tolerancije u zemljama sa dužom demokratskom tradicijom, tj. u zapadnoj Evropi. Hipoteza o uticaju demokratskog iskustva je potvrđena u dva smisla. Ne samo da je nivo tolerancije viši u zemljama sa dužim demokratskim iskustvom, nego je i veza između prihvatanja opštih normi i njihove konkretne primene jača. Izgleda da na Istoku, ispitanici bivaju lakše poneseni svojim emocionalnim stavom prema političkim protivnicima, te gube iz vida da time ignorišu implikacije sopstvenih opštijih vrednosti i uverenja.
Očigledno, temeljnije prihvatanje suštinskih i kontroverznih demokratskih vrednosti, kao što je politička tolerancija, podrazumeva dug i polagan proces učenja.
Moglo bi se, dakle pretpostaviti, da će do tolerantnije političke klime u novim demokratijama doći pre procesom smene generacija no propagandom i političkim aktivizmom. Naravno, podrazumevajući da opšti kulturni i politički uslovi za razvoj tolerancije budu povoljni.
 |
