|
14.12.2009. |
Milenko Janković
Beograd
U onoj nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji, radnici, ili, kako je tadašnja komunističko-socijalistička elita volela da govori, radnička klasa, behu najzaštićeniji i najpovlašćeniji društveni sloj. Zasluženo ili ne, u to sada nećemo ulaziti, ali mnogi danas i te kako žale za tim vremenima.
Nije ni čudo, kad u ovoj našoj maloj balkanskoj zemlji Srbiji radnicima više nije ostalo ni „P" od prava. Naravno, na papiru, tj. po raznim zakonima, to nije tako, ali je slika u praksi potpuno drugačija.
U ovoj državi postoje generalno dve klase: zaposleni u državnim službama i javnim preduzećima, koji uživaju sva prava i privilegije, i svi ostali koji su faktički u robovskom položaju i prepušteni na milost i nemilost poslodavaca.
Tipičan primer: zamislite osobu koja ima završen fakultet, radi 11 - 12 sati dnevno, 6 dana u nedelji, za platu od oko 30.000 dinara. Dopirnosi se istom uplaćuju na minimalnu osnovicu, tako da od penzije neće imati ni za hleb. Pokušavajući da promeni posao, konkuriše na sve moguće oglase i uprkos ogromnom iskustvu i znanju retko ga zovu na razgovor (valjda zato što ima već 40 godina). Kad god ode na razgovor, svi su kao zadivljeni njegovim znanjima i sposobnostima, ali ga nikad niko nije udostojio ni negativnog odgovora.
Danas, kada je do posla moguće doći samo ako imate „debelu" vezu ili ako „podmažete"(ako je moguće, novčano) prave ljude na pravom mestu, nije ni čudo što bahati poslodavci sebi daju za pravo i ono što smeju i što ne smeju.
Omiljena floskula današnjih tajkuna i tajkunčića, direktora i direktorčića se otprilike svodi na sledeće: „Firma je moja i mogu da radim šta mi se prohte, a vi, šljakatori, treba da budete zahvalni što uopšte imate posao"!!! Pri tom se te čudne, poluobrazovane i polupismene face vrlo učeno pozivaju na odredbe Zakona o radu, tumačeći svaki član i paragraf onako kako njima u datoj prilici odgovara.
Sa druge strane, zanimljiva je i reakcija ove druge, radničke strane, tim više što reakcije uglavnom - nema. Kao da im je maca pojela jezik, ćute i trpe, ne shvatajući da taj isti Zakon o radu i te kako može da posluži i njima da se izbore za svoja zaboravljena prava. Zaboravljaju svi da i poslodavac ima obaveze, a ne samo prava, i to baš prema radnicima koje tako slatko voli da gazi.
I još nešto: nema razloga da budete „zahvalni" svojim „dragim" poslodavcima samo zato što imate radno mesto. Zapravo treba da bude obrnuto: oni treba da budu zahvalni vama, jer, zašto bi inače zapošljavali radnike, ako već mogu sve sami? Ipak se posao ne radi sam od sebe, a za neki dobro ili loše urađen posao nikad ne može da bude kriva samo jedna strana.
Uzgred, radnička prava još uvek nisu izumrla kategorija, i što pre to shvate i radnici i poslodavci, tim bolje za svačiji džep.
 |
