Još je Džimi Karter predložio povećanje budžeta za odbranu, a tada nije bilo rata, dok je kriza već bila u lakom zamahu
 Američki stratezi veruju da se privreda može oporaviti većim ulaganjima u odbranu, čija bi industrija povukla i druge privredne grane. Povećanje američkih vojnih troškova neminovno povlači istu reakciju i u drugim zemljama.
Decembra 1980. godine, kada je predsednik Džimi Karter predložio značajno povećanje budžeta za odbranu na 160 milijardi dolara, SAD nisu bile u ratu, ali je ekonomska kriza, kao i danas, bila u jeku.
Bilo je to doba u kojem je već četvrtu godinu zaredom visoka inflacija, koja je najčešće iznosila između 20 i 30 procenata, pogađala je većinu zemalja, uključujući čak i članice OPEKa, kao što su Saudijska Arabija (32,9), Kuvajt (31,3) i Libija (25,1). Inflacija je u nekim državama, kao što su Argentina i Čile, bukvalno divljala i dostigla 107,3, odnosno 267,8 odsto.
Samo 13 godina ranije američki vojni budžet bio je upola manji - 75,5 milijardi dolara - što je već bio iznos koji su kritikovali mnogi, uključujući senatora Alena Džozefa Elendera, koji je vojni budžet uporedio sa 2,5 milijarde dolara predvi- đenih za ekologiju.
„Da li smo na pragu dekade prosperiteta ako za očuvanje tla i voda u našoj zemlji predviđamo tako malo, a za vojne potrebe 80 puta više“, rekao je on obraćajući se Kongresu.
SAD su za odbranu u fiskalnoj 2008. godini zvanično izdvojile 696 milijardi dolara, a u nacrtu vojnog budžeta za 2009. predviđen je rast od 1,42 odsto na 706 milijardi dolara.
Ovi iznosi, međutim, nisu konačni, i ne daju pravi uvid u to koliko zaista Vašington troši na odbranu, jer ima mnogo vojnih troškova koji se u SAD, pa i u drugim zemljama pokrivaju iz budžeta drugih ministarstava. Pravi iznos američkih vojnih troškova za 2008. godinu dosti- že čak 711 milijardi dolara.
U vreme predsednika Kartera nije bilo vojne logike i strate- ških zahteva koji bi iziskivali povećanje arsenala. Prethodna decenija bila je bolna za SAD, pre svega zbog poraza u Vijetnamu i krize sa taocima u Iranu, što je ukazalo da je američka vojna moć ipak diskutabilna kategorija.
Uprkos tome, predsednik Karter, naizgled najmiroljubiviji predsednik posle Drugog svetskog rata, objavljuje doktrinu prema kojoj Persijski zaliv treba braniti svim raspoloživim sredstvima i snagama.
„Pre nego što Pentagon i isplanira gde će da utroši mnogo veće sume koje dobija ovim budžetom, u vojnoj industriji su već u punoj mobilnosti“, pisao je „Volstrit žurnal“ 1980.
Prema ovom listu, u trenutku kada ekonomija krene nizbrdo, jačaju uticaji vojno-industrijskih krugova koji se zalažu za povećavanje vojnih budžeta. A oni tvrde da je povećanje proizvodnje u vojnoj industriji najbrži i najlakši način za stimulisanje ekonomije.
Povećanje proizvodnje za vladu SAD donosi sigurnu dobit, trenutno smanjuje nezaposlenost, a pošto se oružje i vojna oprema proizvode u većim količinama, višak tenkova, aviona i svega drugog vrlo brzo nađe kupca u svetu.
SAD su i posle velikog kraha berze 1929. godine, ubrzo pokrenule ogromni vojni program.
Dok većina poznavalaca ekonomskih kretanja misli da se povećavanje vojnih budžeta u SAD i drugim zemljama neće zaustaviti sa ekonomskom krizom i da će se još više povećavati njenim produbljivanjem, britanski komentator Džonatan Pauer mišljenja je da je krajnje vreme da se Amerika ostavi, kako kaže, svojih „vojnih snova“, jer će zatvaranje očiju pred realnostima samo „voditi u veću finansijsku katastrofu“.
DRAGAN MILENKOVIĆ
 |
