 Jedino što se ne vidi jasno bez šire perspektive jeste da se model tog poslovanja menja upravo sad
U informacionom dobu, dobu koje je osobeno po brzom prenosu informacija putem Interneta, nemali broj ljudi se pita kako to da prodavanje informacija nije više unosan biznis. Uzmimo, u Srbiji dnevna štampa beleži sve veći pad prodaje, dok je samo nekoliko sajtova ekonomski isplativo. Na globalnom nivou Rupert Mardok očajnički pokušava da vrati model naplate vesti, što mu ne polazi, niti će mu poći za rukom. Ipak, prodavanje informacija i dalje jeste posao i ostaće zadugo to. Jedino što se ne vidi jasno bez šire perspektive jeste da se model tog poslovanja menja upravo sad.
Da bi se stekla perspektiva o tome kako se proizvodnja menja, daću nekoliko primera iz ne tako davne prošlosti.
Potkovičar
Potkovičarski zanat je nekad bio izuzetno tražen. Pre samo 100 godina konji su bili dominantno prevozno sredstvo. Ne samo da su bili jedina opcija za prelazak puta koja je brža od hodanja, već su bili i neizostavni deo saobraćajne infrastrukture u najrazvijenijim zemljama sveta sve do početka 20. veka. Do izgradnje Prve transkontinentalne železnice 1869. godine jedini realan način za prevoz kopnom s istoka na zapad SAD bio je konjima. Prve tramvaje su pokretali konji.
U takvoj situaciji potkovičarski zanat je bio rasprostranjen otprilike kao što je danas automehaničarski. Kao što se automobili malo starije generacije mogu popravljati u kućnoj garaži, tako su po selima mnogi znali i da potkivaju konje. Po većim naseljima je to ipak prepuštano "mehaničarima za konje", koji su mogli svoju egzistenciju da zasnivaju isključivo na pravljenju potkovica i potkivanju konja.
Onda je stigla industrijalizacija i potkovičari su mogli da se specijalizuju isključivo na potkivanje. Verovatno je da su tada mnogi morali da potraže i dodatne izvore prihoda, jer sa istim brojem potkovičara, a sa manjim vremenom potrebnim za ceo proces, cena usluge je padala. Zamena konja mehaničkim prevoznim sredstvima ograničila je potkovičarski zanat samo na nerazvijena područja i na ekskluzivne klijente.
Danas je taj zanat u većem delu razvijenog sveta u poprilično stabilnoj fazi, iako će njegova zastupljenost biti dodatno redukovana. Konji danas nisu zastupljeni ni na selu. Čak i kad je vuča kola bez traktora u pitanju, seljak će pre koristiti krave, kojima to nije jedina funkcija, nego što će posebno održavati konje. Konja ima još na hipodromima, policija ih mestimično koristi za patroliranje i retko protiv demonstranata, a ima ih i u vojnim paradnim jedinicama i na imanjima bogataša. Pitanje je vremena kada će konje policija u potpunosti izbaciti, jer sve je više mehaničkih naprava koje su za tu svrhu efikasnije. Upotreba konja protiv demonstranata je moguća isključivo ako ne postoji realna mogućnost da demonstracije eskaliraju u sukobe po ulicama jer konji nisu otporni na suzavac, a teško ih je i načiniti ih otpornim na kamenice.
Verovatno je da će njihova upotreba na hipodromima, na imanjima bogataša i u paradnim jedinicama ostati stabilna duže vreme. Od toga jedino prve dve upotrebe omogućavaju postojanje specijalizovanog zanatlije jer se druga odvija u zatvorenom vojnom sistemu. A koliko je, uzmimo, Beogradu potrebno takvih potkovičara, ako uzmemo u obzir da u njemu nema dovoljno velikih imanja na kojima bi bogataši mogli držati konje? Dva: majstor i šegrt. I to zato da bi majstor mogao da ode na odmor i da bi šegrt mogao da nasledi njegov zanat.
Ovo zanimanje, koje je bilo vrlo razvijeno hiljadama godina do pre samo sto godina, danas je toliko opskurno da ne postoji relevantan savet potkovičarima kako da zadrže svoje parče hleba. Na sreću, ne postoji ni relevantan broj ljudi koji zavise od ovog zanata, a oni koji se ipak time bave bi trebalo da su već obezbeđeni.
Časovničar
Imate li ručni časovnik? Verovatnije ne nego da. Informaciju o vremenu možete dobiti na mobilnom telefonu, a njega gotovo sigurno nosite sa sobom. Ako časovnik nosite na ruci, verovatno je da to radite zato što vam je to draga uspomena, narukvica koja vam se sviđa, statusni simbol ili zato što ne želite da imate mobilni telefon. Ako ga u svakodnevnim prilikama nosite zato što smatrate da je efikasnije održavati još jedan uređaj nego koristiti postojeći ili zato što smatrate da je ručni časovnik aktuelna tehnologija -- onda ovaj tekst verovatno nije za vas.
Za razliku od ručnog časovnika, primarna funkcija mobilnog telefona, komunikacija, mnogo je važnija. Zato je njegova rasprostranjenost i veća nego što je bila rasprostranjenost ručnih časovnika. U vremenu ručnih časovnika svako je mogao da participira u društvu bez njega, pitajući nekog koliko je sati ili gledajući u zidne ili ulične časovnike. A da bi neko mogao da participira u društvu danas, u vremenu mobilnih telefona, mora imati mobilni telefon. Ja sam uspešno pružao otpor mobilnim telefonima do 2001. godine. Imam prijatelje koji su to činili do 2008. Danas više ne znam nikog ko nema mobilni telefon.
Vrlo brzo se ispostavilo da mobilni telefon može da se koristi i u druge svrhe, a časovnik je bio verovatno prva dodatna mogućnost. I ta funkcija, jednostavna sa tehnološkog stanovišta, napravila je veliki potres u jednoj privrednoj grani. Proizvodnja i popravka ručnih časovnika su ušle u veliku krizu. Ali, ne samo ručnih časovnika. Kad je informacija o tačnom vremenu tako lako dostupna, ni stoni ni zidni časovnici više nemaju svrhu kakvu su nekad imali. Ni ulični. Prisetite se kad ste poslednji put potražili ulični časovnik kako biste saznali koliko je sati.
Koji prostor danas ostaje časovničarima? Ipak, oni nisu u fazi u kojoj se danas nalaze potkovičari. Mnogi ljudi u mojoj okolini i dalje nose ručne časovnike; mnoge kuće i kancelarije imaju zidne i stone časovnike. A kad postoji časovnik, ipak je dobro da on radi. Neki će svoje časovnike odnositi u podrum onog trenutka kad budu prestali da rade, ali će zato neki hteti i dalje da im časovnici rade. Ne treba smetnuti s uma da je ručni časovnik i ukrasni predmet i statusni simbol.
Za razliku od mobilnih telefona, tržište lepih i ekskluzivnih satova je toliko razrađeno da za svakog ima ponešto. Mobilni telefon i dalje može biti lep samo nama kojima su funkcionalnost i lepota sinonimi. Kod satova je, ipak, nešto drugo. Čak i oni sa istančanim ukusom za lepo mogu da pronađu ručni časovnik koji im se sviđa.
Jeste li čuli za marku mobilnih telefona „vertu"? Ako su vam mobilni telefoni samo tehnologija koju koristite, kao što su to frižider, računar ili odeća - verovatno je da niste. „Vertu" je britanska kompanija u vlasništvu „Nokije" i bavi se isključivo proizvodnjom ekskluzivnih mobilnih telefona. Njihova osnovna karakteristika je izuzetno velika cena: od 5000 dolara pa naviše. Najskuplji model je bio "signature cobra" i koštao je 310.000 dolara. Oni su tako skupi zato što se oko poprilično jednostavne elektronike nalaze ručno napravljeni ukrasi od zlata, dijamanata, safira itd. Njihove funkcije su uglavnom vrlo skromne. Njima se obično može razgovarati, koristiti SMS i tek još ponešto više. Nokijin mobilni telefon od 200 evra je u odnosu na te „vertu" telefone čudo od tehnike.
Preko toga, koliko ste tih mobilnih telefona videli uživo? Ja nisam video nijedan. A koliko ste „rolex" satova videli? Pretpostavljam, dovoljno. „Rolex" sat se može nabaviti i za 100 dolara. Naravno, i za 100.000. Većina ljudi želi sebi dostupnu ekskluzivu. Taj zanat su proizvođači satova odavno ispekli, a proizvođači mobilnih telefona tek treba da ispeku.
Za časovničare postoji i još jedan izlaz. Jedan od budućih oblika mobilnih telefona će biti u obliku ručnog časovnika. Verovatno je i da će luksuzni telefoni tih dimenzija biti znatno češći od današnjih opskurnih. Zato je moj savet časovničarima da u svom zanatu, pored popravke klasičnih satova, nastave da se bave kaiševima za ručne časovnike, a da se tehnološki prebace na mobilne telefone. Oni koji uspeju u toj tranziciji biće spremniji za ručnu generaciju mobilnih telefona od trgovaca i servisera mobilnih telefona. Ekskluzivna roba će uvek imati neke kupce, a ako su oni u stanju da ponude lokalnu, jeftiniju ekskluzivu, biće u prednosti nad globalnom, izuzetno skupom i, ipak, industrijskom ekskluzivom. Pa, čak i da „Rolex" uđe u isto tržište, biće potrebni oni koji znaju da popravljaju „Rolexove" ručne mobilne telefone.
Ipak, današnje stanje u kom se nalaze časovničari se može uporediti sa stanjem u kom su se našli potkovičari kad je industrijalizacija uzela maha. Mnogi će morati da nađu dodatni izvor prihoda. Mnogi su već zatvorili radnje. Sigurno je da najveći broj njih svoju decu ne treba da podučava svom zanatu, ali je isto tako sigurno da će oni prilagodljiviji moći da dočekaju sigurnu penziju.
U budućnosti, kada će ceo računar stajati na foliji preko narukvice ili u čipu pored mozga, gotovo niko neće imati potrebu za popravkom ručnog časovnika. Za popravku takvog računara biće potreban serviser računara. Ipak, postojaće i dalje ekskluziva. Ručni časovnici će u nekim društvima i dalje biti statusni simbol. Neki će voleti da nose te tako čudne staromodne digitalne „casio" satove s kraja 20. veka. Neki će, s druge strane, voleti analogne „swatch" satove koji su bili hit u isto vreme onima koji su preferirali da koriste svoje tada još uvek korisno znanje određivanja vremena pomoću dve kazaljke na mehaničkoj napravi. A postojaće i još poneki zakon - zastareli ili za slučaj velike katastrofe - da tačno određene institucije moraju imati mehaničke časovnike.
Nesumnjivo je da će se za par decenija časovničari naći u poziciji u kojoj su danas potkovičari. Imaće ih policija i vojska, a na još jednom mestu u gradu ćete moći da popravite svoj časovnik star bar pola veka.
I mnogi drugi primeri
A mogao bih navesti gomilu sličnih primera iz ne tako davne prošlosti. Znanje Morzeove azbuke je danas potrebno samo u ekstremnim uslovima. Potrebno je vojsci, koja mora računati na ekstremne uslove, a potrebno je i radio-amaterima kad signal postane toliko loš da se podaci ne mogu prenositi glasom. Nama ostalima je to znanje pre nalik znanju pečenja gline nego nečem stvarno korisnom u savremenom društvu.
Serviseri pisaćih mašina su u sličnoj poziciji kao časovničari. Pisaćih mašina ima, poneko stvarno želi svoju pisaću mašinu ispravnom, ali teško da tu može biti posla za više od jednog servisera u gradu od milion stanovnika (pod uslovom, naravno, da se ne bavi ničim drugim).
Pre jedno dve-tri godine sam se zatekao u Sarajevskoj ulici u Beogradu i bilo mi je potrebno da fotokopiram neka dokumenta. Na moje prijatno iznenađenje, najbliža fotokopirnica mi je bio servis u kom sam petnaestak godina ranije popravljao svoju pisaću mašinu. Započeo sam priču o održivosti zanata koga su pregazili računari. Vlasnik servisa mi je rekao kako on sigurno ne bi mogao da preživi samo na osnovu popravke pisaćih mašina. Ispričao mi je i kako su najređe pisaće mašine one elektronske, najsavremenije, jer su nastale u vreme kada su računari počeli da se koriste masovnije. (Elektronske pisaće mašine su one koje su imale malo elektronsko skladište, koje su unosile red po red, i na kojima je, za razliku od mehaničkih i električnih, bilo moguće obrisati pogrešno ukucano slovo.) Servis je opstao jer je vlasnik shvatio da više ne može da živi samo od popravke pisaćih mašina.
Da li znate da u Beogradu još uvek postoji (bar) jedan bombondžija? Eno ga u Gavrila Principa. Postoji i voskar u Makenzijevoj. Ipak, mi jedemo isključivo industrijski napravljene bombone, a sveće koje proizvodi voskar danas služe samo za odlaske u crkvu i na groblja. Ne koristimo ih više za osvetljenje. Da, koriste se i one ukrasne, ali njih ne proizvodi taj voskar, već neko industrijsko postrojenje, verovatno negde u Kini.
Postoje i mnogi drugi prelazni primeri. Nekima od njih su pozicije znatno ugroženije od pozicija medija. Ali, te privredne grane su još uvek znatno življe od časovničara, pa je spisak mogućih opcija za njih značajno veći.
Može zvučati neverovatno, ali je i proizvođačima računara pozicija ugrožena. Niko ne može da proizvodi komponente toliko efikasno i jeftino kao što to mogu tajvanski džinovi „Quantum" i „Asus". Za nekoliko godina će i njihova pozicija biti ugrožena sličnim kompanijama na kopnenom delu Kine; a verovatno je da ćemo za par desetina godina moći da proizvodimo računare u sopstvenim 3D štampačima.
Uostalom, zamislite privrednu granu i pokušajte da sledite prethodno predstavljeni tok misli. Teško da postoji privredna grana koja bar delimično nije ugrožena. Uzmimo, gvožđe i drvo su se nekad koristili za sve i svašta, ali ih danas plastika zamenjuje u mnogim slučajevima. Automobili sa motorima na unutrašnje sagorevanje su i dalje dominantni, ali se već jasno vidi da je budućnost u električnim automobilima; a to znači da nafta više neće biti tako tražena sirovina. Dijamanti su nekada bili ne samo skupi statusni simbol, već i dragoceni materijal za proizvodnju vrlo oštrih sečiva. Danas postoji tehnologija za njihovu industrijsku proizvodnju. Po informacijama od pre desetak godina, industrijski proizvedeni dijamanti su bili značajno skuplji od prirodno iskopanih, ali je vrlo moguće da se situacija promenila.
Čak su i mnoge visoke tehnologije i poslovni zasnovani na njima - na istom mestu. Do kasnih devedesetih godina prosečan programer je mogao da očekuje mesečnu platu u visini godišnje prosečne plate. Danas samo vrhunski programeri mogu da zarađuju mesečno oko 50% od prosečne godišnje plate, a prosečni programeri mogu da očekuju maksimalno duplo veću platu od prosečne. Programiranje nije više ekskluzivna tajna nekolicine, već vrlo rasprostranjeno znanje. Programski jezici su danas mnogo bliži ljudima, a za mnoge funkcije uopšte nije potrebno programersko znanje. Do početka devedesetih je za uređivanje teksta bilo potrebno programersko znanje, a danas nije potrebno ni za pravljenje visoko strukuriranih sajtova.
Neke od tih grana, kao što je holivudska filmska industrija, toliko su finansijski moćne, da misle da mogu zaustaviti neizbežne promene. Ipak, ni njihove zalihe nisu beskonačne, a njihovi pokušaji nalikuju upotrebi teške artiljerije protiv prirodne nepogode. Em što je za to potrebna druga tehnologija, em što neumereno korišćenje te druge tehnologije donosi još veće nepogode. U svetu u kom je za kopiranje sadržaja dovoljno malo truda, klasični koncept kopirajta je deo prošlosti. A, na sreću, ludak za volanom vozi samo tenk, a ne vogonski intergalaktički brod koji može da uništi Zemlju.
MILOŠ RANČIĆ
 |
