 Gledaoci sede ispred ekrana i prate živote ljudi koje nikada pre nisu videli, za njih navijaju, s njima se identifikuju, ponekad dohvate mobilni telefon glasaju ili ostave poruku na ekranu za XX+PDV dinara i svi zadovoljni
Voleli ih ili ne oni su tu. Možda i više nego što bismo želeli. Na skoro svakom kanalu u programima realne televizije promovišu se vrednosti za koje učesnici smatraju da su prave, a kreatori da predstavljaju Srbiju.
Srbija je izložena epidemiji. Na veliku žalost Tomice Milosavljevića i ljudi koji pripadaju njegovom resoru, to nije (i nadamo se neće biti) grip. Ni "novi" ni "svinjski". Sezonski, možda kasnije! Zaraza koja je napala građane Srbije zove se, na jeziku ovdašnjeg naroda i nacionalnih manjina, "rijaliti šou" ili kako ko već voli. Nema leka, ili ga bar ne promoviše ni jedna farmaceutska kuća, a pobeći mu je, pa, skoro nemoguće.
TV prijemnik je leglo zaraze i glavni prenosilac, novine ne zaostaju. Ti programi, koje zovemo tako lepo srpski "rijaliti šou", prisutni su na, skoro, svakoj televiziji i ima ih u svako doba dana ili noći. Oni koji imaju kablovsku televiziju mogu domaćim dodati i strane programe i porediti ih, ili lokalnim televizijama prodati neke „nove ideje".
Ideja je jednostavna, potrebno je simulirati realnost i ljude, koji nisu profesionalni glumci ili TV voditelji, postaviti ih ispred kamera i prikazati svima. Naizgled program, koji gledaoci teško da će gledati pored svojih života koje aktivno žive, postao je fenomen i jedna od najgledanijih stvari na televizijama, ne samo u Srbiji.
Kada je kreator najpoznatijeg programa realne televizije „Velikog brata" Holanđanin Jon De Mol program prvi put ponudio britanskoj televiziji bio je odbijen.
„Sumnjamo da program u kome laboratorijski pacovi zatvoreni u kavezu sve čine za novac ima budućnost na britanskoj televiziji", odgovoreno mu je. Nekoliko godina kasnije „Veliki brat" započeo je svoj televizijski život u Velikoj Britaniji. Ne samo da je dobio budućnost, već je oborio sve rekorde gledanosti, a televizija koja ga prikazuje je mogla drastično da poveća cene reklamnog prostora.
Tako dolazimo do osnovnog motiva za televizije da proizvode i prikazuju ovakve programe. Novac je motiv i za ubistva tako da proizvodnja TV programa, kao legalnog načina zarade, nije čudna. Osim klasičnih reklama, proizvođači programa realne televizije računaju na još prihoda. Plasman proizvoda koje recimo, koriste ljudi zatvoreni u Kuću velikog brata naplaćuje se, a gledaoci još dodatno plaćaju tako što glasaju, ostavljaju poruke...Velika zarada je u takvim programima. Prema nekim istraživanjima programi realne televizije koštaju mnogo manje od, recimo, dramskih programa, pa je sasvim jasno da su ih pretekli. Britanci kod kojih su troškovi medija, zaista, transparentni izračunali su da proizvodnja dramskog programa u trajanju od sat vremena košta oko 1,5 miliona dolara dok se sat vremena "rijaliti šoua" proizvodi za 200.000 dolara. Razlika je velika naročito kada se uzme u obzir da je potrebno napraviti dobar dramski program koji će privući gledaoce i one koji reklame plaćaju.
U osnovi „rijaliti šoua" je voajerizam. Gledaoci sede ispred ekrana i prate živote ljudi koje nikada pre nisu videli, za njih navijaju, sa njima se identifikuju. Ponekad dohvate mobilni telefon glasaju ili ostave poruku na ekranu za XX+PDV dinara i svi zadovoljni.
U Srbiji su programi "realne" televizije počeli još u sezoni 2001/2002 kada je na televiziji Košava prikazan „Cirkus Voajer" program kome se grupa ljudi takmičila za mesto u cirkusu. Pravom. Naime, program je zamišljen kao borba za naklonost publike i posao u cirkusu. Ljudi su osam nedelja hranili životinje, čistili im kaveze i borili se za naklonost publike. U javnosti nisu ostale poznate sudbine učenika tog pionirskog poduhvata ni to da li je neko dobio posao. O zaradi televizije u Srbiji nije potrebno govoriti. Ne zna se. Uostalom Košava je promenila vlasnike od tada pa se, verovatno, niko i ne seća toga.
Zaraza, prvo televizija, pa i gledališta počela je da se širi. Iako će vam radnici na TV reći da je „rijaliti šou" samo Veliki Brat ta forma je jedna od poslednjih koju smo videli. Imali smo mi u Srbiji "Pripravnice", "Svadbe" i ostale oblike takvih programa. Na različitim televizijama u Srbiji imamo ili smo imali više od 15 različitih programa. Uglavnom su to televizije sa nacionalnom frekvencijom. "Realni život" iz "realnog programa" prekidaju vesti iz zemlje Srbije. "Nadrealan" život.
Za televizije je "rijaliti šou" mogućnost zarade, za gledaoce mogućnost da se praćenjem tuđuh života na kratko zaboravi sopstveni. Učesnike tih programa možemo gledati kako spavaju, jedu, idu u toalet, presvlače se, raspravljaju o kupovini, preživljavaju, traže posao, udaju se, žene. Još nismo, bar niko nije priznao, videli seks kao takav. Kažu da je ovo ta sezona Velikog Brata. A gledaoci sa pažnjom posmatraju, voajerski navijajući i glasajući koga žele da vide golog, koga u seksualnom činu.
Kažu dobra je sociološka studija držati grupu totalnih neznanaca u jednom prostoru izolovanom od spoljnog sveta. Kažu i da se ljudi veoma promene tokom takvih iskustava. Nekome se to učinilo zanimljivim i rešio je da nam to prikaže. Nazvali ga „Reality TV", „Veliki brat", „Big mama hauz", „Operacija Trijumf", „X Faktor", ili kako god drugačije, sve se svodi na eksperiment koji je neko primenio, pokazao i na njemu zaradio.
Naravno, postoje i programi kojima je cilj da promovišu talente. Tako da se, na primer, u emisiji „Srbija ima talenta" može videti da u ovoj zemlji ima dobrih pevača, plesača, glumaca, a da se time ne bave profesionalno. Pažljivi posmatrači navode da je emisija koja se prikazuje u Srbiji koncipirana kao dobra kopija onoga što se prikazuje u inostranstvu i da je žiri i sve ostalo na tragu najboljih izdanja te emisije u inostranstvu.
Voleli ih ili ne oni su tu. Možda i više nego što bismo želeli. Na skoro svakom kanalu u programima realne televizije promovišu se vrednosti za koje učesnici smatraju da su prave, a kreatori da predstavljaju Srbiju. Osim nekih sve je tu. Što bi neki političari rekli neke stvari treba ostaviti iza četiri zida. Kuća „Velikog brata" ili „Farma" ne daju ta četiri zida.
Srpski "rijaliti" liči na "Konje ubijaju, zar ne"
Borba učesnika tih programa se svodi samo na jedno, novac. Pobednik uzima sve i zarađuje novac kojim uglavnom može da se počne nešto u Srbiji ili makar da se na trenutak zaborave finansijske teškoće. U jednom filmu iz 1969. Sidni Polak obrađuje veoma sličnu temu. U vreme velike depresije u SAD ljudi su učestvovali u maratonskim plesnim takmičenjima koja su privlačila gledaoce. Pobednik je najizdržljiviji, tj. onaj koji ostane na nogama. On dobija novac koji mu omogućava da preživi. Film se zove "Konje ubijaju, zar ne?". Liči, zar ne?
Zatvoreni, bez dodira sa spoljnim svetom
U Srbiji se u ovom trenutku emituje više od deset programa realne televizije. Opisivanje svih bi, verovatno, zauzelo polovinu novine koja je pred vama tako da vam predstavljamo samo neke od njih.
Veliki brat - Kada se pomisli na "rijaliti šou" misli se na ovaj program. Ideja je da se dvadesetak nepoznatih ljudi zatvori u jednu kuću bez dodira sa spoljnim svetom. Učesnici su prinuđeni da žive jedni sa drugima i da izvršavaju zadatke koje im Veliki brat zadaje. Gledaoci posmatraju skoro sve intimne trenutke ukućana. Svake nedelje ispada po jedan tako što gledaoci svojim glasanjem biraju svoje favorite. Nagrada za poslednjeg u kući je novac koji se razlikuje od sezone do sezone. Kao poseban program izdvaja se „Veliki brat VIP" u kome se pojavljuju "zvezde". Za većinu gledalaca neke od "zvezda" su potpuno nepoznate. U Britaniji je izbio skandal kada se saznalo da je jedna "zvezda" platila samo da bi bila u „Velikom bratu".
Podvrste ovog programa koje se mogu videti na regionalnim televizijama su „Farma", „Big mama hauz"...
„Survivor" - U osnovi američki program koji grupu izabranih učesnika šalje na pusto ostrvo i podeli ih u plemena koja se međusobno bore za opstanak. Najjači opstaju. Zli jezici kažu da je koncipiran po istoriji balkanskih naroda sa kraja dvadesetog veka.
„Operacija Trijumf" - Slično velikom bratu, grupa mladih u jednoj kući uči veštine scenskog nastupa, pevanja, igranja. Nastupaju jednom nedeljno i žiri ih redom eliminiše. Publika svojim glasanjem zadržava svoje favorite. Nagrada je ugovor za snimanje albuma koji će se distribuirati u svetu. Pobednik prve „Operacije Trijumf", a i ostali učesnici, se pojavljuju na festivalima i u duetima sa nekim pevačima.
„48 sati svadba" - Kako organizovati svadbu za dva dana pod budnim okom kamere? Ukoliko mladenci uspeju u ovom naumu dobijaju nagrade i, valjda, plaćenu svadbu. Do sada su svi ispunili zadatke, venčali se, najeli i napili. Vrhunac serije je bila svadba između Mađarice iz Vojvodine i crnca iz iste pokrajine. Samo nije jasno kako voditeljka već godinama uspeva da bude "zapanjena" specifičnostima Srbije. Valjda je dosad videla sve.
„Plesom do snova" - Emisija veoma čudnog koncepta. Neki ljudi iz javnog života ispunjavaju zadatke i uvežbavaju plesove za svaku emisiju. Cilj emisije je da gledaoci izaberu svojim glasovima pobednički par koji će dobiti novac. U prošloj sezoni u Srbiji su se vodila borba između parova koji su pokušavali da obezbede novac za operacije i lečenje dece koja bez tog novca mogu da umru. Na gledaocima nije da se zabave već da odluče ko će živeti. Užasno i svi učestvuju sa osmehom.
„Srbija ima talenat" - U Srbiji je u toku prva sezona. Ljudi se predstavljaju tročlanom žiriju koji odlučuje da li je neko talentovan ili ne. Publika navija i zabavlja se iako ima i, zaista tužnih nastupa. Posle globalnog uspeha učesnice „Britanskog talenta", Suzan Bojl, čekamo i domaću zvezdu.
BORIS DRENČA
 |
