 Ti kako hoćeš, ali deda i ja ostajemo na fakultetu
Četrdesetpetogodišnji sin saopštava ocu: „Tata, rešio sam da napustim Pravni
fakultet.“ Na šta mu otac odgovara: „Ti kako hoćeš, ali deda i ja ostajemo na fakultetu.“ Ovako glasi dobar vic, ali situacija u praksi skoro da nije nimalo drugačija. Studiranje u Srbiji u proseku traje 7,84 godina, što je gotovo dvostruko duže od vremena propisanog Bolonjskom deklaracijom, koja se kod nas primenjuje već šest godina.
Prema podacima rektorata Univerziteta u Beogradu iz 2008, rekorderi u najdužem putu do diplome su studenti Fakulteta veterinarske medicine, s prosekom studiranja od 10,16 godina iako bi studije trebalo da traju šest. Ništa bolja situacija nije ni na Šumarskom fakultetu, kao ni na Hemijskom. Na ovim četvorogodišnjim visokoškolskim ustanovama dužina prosečnog studiranja je čak 9,25 godina.
Stručnjaci smatraju da je glavni uzrok dužeg trajanja studija loš kvalitet nastave. Od fakulteta na kojima bi studije trebalo da traju četiri godine, na Ekonomskom traju 7,12 godina, na Pravnom 6,95 godina, a na Filozofskom 8,33 godina. Što se tiče fakulteta na kojima bi studiranje trebalo da se završi za pet godina, ono se na Građevinskom prolongira do 8,75 godina, na Rudarsko-geološkom do 8,56, a na Stomatološkom do 8,28 godina. Medicina, umesto šest, u proseku traje 8,67 godina.
Na Beogradskom univerzitetu upisana je skoro polovina studenata iz Srbije.
Rektor Univerziteta u Beogradu Branko Kovačević kaže da prema Bolonjskoj deklaraciji studije ne bi trebalo da traju duže od četiri godine, ali i studenti i profesori moraju da se potrude da tako zaista i bude.
„Studiranje je timski rad, uspeh ili neuspeh zavisi od kolektivnog truda", navodi Kovačević i objašnjava da reforma predviđa da se 70 odsto obaveza izvršava na samom fakultetu, što u velikoj meri smanjuje prosek trajanja studija.
On tvrdi da posle 2010. godine neće više biti povećanja kvota pri upisu. Akreditaciona komisija koja je nezavisno telo na republičkom nivou nadziraće sve fakultete.
„Mislim da je i stopa odustajanja od studija visoka jer je mala perspektiva zaposlenja posle diplomiranja", rekao je Kovačević. On savetuje studentima da se potrude kako bi postali kvalifikovana radna snaga. „Sve više kompanija nastaje u Srbiji, a i mnogo stranih firmi otvara svoja predstavništva kod nas", ukazuje Kovačević.
Visokoobrazovani čine samo sedam odsto populacije u Srbiji. Prema podacima Uneska, taj prosek u Evropskoj uniji iznosi 25 odsto.
Profesor Filozofskog fakulteta Žarko Korać kaže da i društvo i roditelji pritiskaju srednjoškolce da upišu fakultete. On smatra da obrazovanje nije stvar prestiža, već potrebe, i da zato ne treba pritiskati nego ohrabriti svakoga ko hoće da nastavi školovanje, bez obzira na to koliko ono treba da traje.
„Glavni uzrok neefikasnog visokoškolskog sistema jeste dužina studiranja", rekao je Korać. On objašnjava da bolonjski proces predviđa tačan rok trajanja studija, ali da taj proces još nije dovršen u našoj zemlji. „Naš problem je izuzetno nizak procenat visokoobrazovanih ljudi. Stoga je nužno što pre podići obrazovne planove i programe na evropski nivo kako se ne bi nastavio trend odliva mozgova i gubljenja najsposobnijih", zaključuje Korać.
Bolonjska deklaracija je potpisana 1999. godine, ali Srbija je potpisnik od 2003. godine. Sve zemlje potpisnice su s područja Evrope. Univerzitetima je dato deset godina za organizovanje studija kako bi bili kompatibilni u celoj Evropi. U našoj zemlji to podrazumeva i postepeno smanjivanje upisnih kvota na godišnjem nivou.
Bolonjska deklaracija predviđa i obaveznu praksu na fakultetima. Prema jednoj anketi sajta za zapošljavanje „Infostud", samo tri odsto studenata nije zainteresovano da prođe praksu u nekoj firmi, ali je i samo trećina zaista bila na praksi. Veliki broj naših fakulteta ima obaveznu praksu, dok ostali ostavljaju studente da se snađu i sami pronađu firmu u kojoj će se obučavati. Kako istraživanje pokazuje, glavni motiv odlučivanja za praksu jeste sticanje korisnog iskustva i uvida u način funkcionisanja firmi.
Profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić rekao je da se broj studenata koji diplomiraju u roku na FPN skoro izjednačio s kvotom upisanih.
„Razlika između broja diplomaca i brucoša varira od fakulteta do fakulteta, u zavisnosti od toga koliko je bolonjski proces uznapredovao", kaže Čupić. On objašnjava da kvota za upisivanje studenata zavisi od više faktora, među kojima je i prostorni faktor.
„Veliki fakulteti, poput Pravnog i Ekonomskog, imaju dovoljno kapaciteta da obrazuju više hiljada studenata, štaviše, zalažem se da svi oni budu finansirani iz državnog budžeta, ali problem je u kvalitetu nastave", tvrdi Čupić. On smatra da bi pravo regulisanje obrazovnog sistema uključilo i škakljivo pitanje kadrovske obnove.
„Obrazovanje je u 21. veku najveća investicija jedne države", kaže Čupić i dodaje da nije bitno kakvi su motivi studenata za upis na fakultet, važno je da društvena elita obezbedi građanstvu uslove za što fleksibilnije prosvetno usavršavanje.
Iako ljudi s fakultetskom diplomom teško nalaze posao u struci, Čupić im savetuje da se svakako obrazuju. „Mogu neko vreme da rade i kao konobari, svojim znanjem će sigurno poboljšati posao poslodavcu", zaključuje Čupić.
Ivan Kriška
 |
