 Čovek koga je Francuska izabrala za predsednika nije slobodan - on je marioneta
CIA i mafije, tvrdi ugledni francuski pisac
Nikola Sarkozi, sadašnji predsednik Francuske, veoma je tesno povezan s klanovsko-mafijaškim i obaveštajnim krugovima, posebno sa CIA, tvrdi francuski novinar i pisac Tijeri Mejsan, koji je inače veoma upućen u rad obaveštajnih službi.
Nešto pre iračke krize Frenk Visner Mlađi i njegove kolege iz CIA planirale su marginalizaciju najuticajnijih degolista i dovođenje na vlast Nikole Sarkozija. Plan je trebalo da se izvede u tri faze. U prvoj fazi trebalo je eliminisati rukovodstvo partije i preuzeti partijski izvršni aparat, zatim je trebalo da usledi eliminacija glavnih rivala desnog krila partije i da se osigura nominacija za predsedničke izbore. Na kraju je trebalo da dođe do eliminacije bilo kog ozbiljnog rivala levice kako bi Sarkozi imao sigurnu pobedu na predsedničkim izborima.
Mesner opisuje način na koji se odigrala ova akcija. Posmrtna otkrića jednog agenta prodaje nekretnina godinama su zaokupljala pažnju francuskih medija. Pre nego što je umro od neizlečive bolesti iz nepoznatih razloga odlučio je da neke svoje ispovesti snimi na video-traku i, što je još interesantnije, da video-kasetu s tim snimkom doturi u ruke lideru Socijalističke partije Dominiku Štrosu-Kanu, sadašnjem direktoru MMF-a, nakon čega je ona došla u ruke medija.
Glavna žrtva serije skandala koji su usledili bio je premijer Alan Žipe. Da bi zaštitio predsednika Širaka, prihvatio je na sebe sve negativne posledice koje su usledile.
Uklanjanje Žipea s vodeće partijske pozicije otvorilo je put Sarkoziju ka vođstvu u partiji, koji je i iskoristio tu poziciju da natera Žaka Širaka da ga ponovo uzme u vladu uprkos njihovoj netrpeljivosti.
Tako je Sarkozi postao ministar unutrašnjih poslova, zamenivši još jednog velikog rivala, Dominika de Vilpena.
Sarkozi se uključio u mutne poslove s korzikanskim biznismenima, a tada je ubijen korzikanski prefekt Klod Erinjak. Nakon duge istrage policija je uspela na uhapsi osumnjičenog Ivana Kolonu, sina visokog funkcionera rivalske Socijalističke partije.
Ne obazirući se na pretpostavku nevinosti, Sarkozi je odmah s pozicije ministra objavio hapšenje, optužujući osumnjičenog da je izvršio ubistvo. Interesantno je da je samo dva dana nakon toga organizovan referendum na Korzici kako bi se novim administrativnim merama Pariza poboljšao status ostrva.
Ivan Kolona je na kraju procesa osuđen uprkos tome što nije postojao nijedan materijalni dokaz protiv njega. Čudno je da je on čak odlučio da se brani ćutanjem i nije otkrio ništa što je eventualno znao.
Mesner piše da Erinjaka nije ubio niko od nacionalista, nego plaćeni ubica koji je odmah sklonjen u Angolu, gde je dobio posao u obezbeđenju ELF grupe.
Takođe, Mesner tvrdi da je Erinjak ubijen jer je rukovodio afričkom mrežom Paskvinih saradnika. Što se tiče Kolone, on je decenijama bio Sarkozijev blizak prijatelj.
Drugi skandal je izbio otkrivanjem lažnih kompjuterskih izveštaja koji su pušteni u opticaj i koji su lažno optuživali nekoliko pojedinaca da skrivaju bankovne račune u luksemburškoj filijali Klirstrim banke. Među njima je bio i Sarkozi, koji je zbog toga poveo sudski spor protiv svog najvećeg rivala Dominika de Vilpena, optužujući ga da stoji iza ovih mahinacija. Sarkozi nije skrivao nameru da Vilpena strpa i u zatvor.
De Vilpen je odbacio sve optužbe, ali je ipak optužen i određen mu je kućni pritvor, što ga je privremeno eliminisalo iz političkog života. Sarkoziju je put za kandidaturu na predsedničkim izborima bio otvoren.
Potom je jedino preostalo neutralisanje opozicionih levičarskih kandidata.
Članarina za Socijalističku partiju bila je smanjena na simboličan nivo u nameri da se privuku novi aktivisti. Iznenada je na hiljade mladih Francuza dobilo članske karte, a među njima je bilo 10.000 novih članova koji su u stvari bili militantni članovi Trockističke partije, takozvani lambertisti (ime su dobili po osnivaču Pjeru Lambertu).
Ova mala, ekstremno leva grupa istorijski je služila za potrebe CIA u borbi protiv Staljinovih komunista za vreme Hladnog rata. To i nije bio prvi put da se lambertisti infiltriraju u Socijalističku partiju. Oni su, prema Mesneru, na vlast u Francuskoj već uveli dva agenta CIA: Lionela Žospena (koji je bio premijer) i Žan-Kristofa Kambadelisa, glavnog savetnika Dominika Štros-Kana.
Cilj je bio da se dezorganizuje Socijalistička partija kako bi se izvršio presudan uticaj na izbor njihovog predsedničkog kandidata. Dva čoveka su ostala u igri: Loren Fabijus i Segolen Roajal. Samo je Fabijus, međutim, predstavljao stvarnu pretnju za Sarkozija. Dominik Štros-Kan je u trku ušao upravo s misijom da eliminiše Fabijusa u poslednjem trenutku, što je i uspeo zahvaljujući glasovima infiltriranih lambertista, koji su podržali Segolan Roajal.
Štraus-Kan je već duže vreme bio na platnoj listi SAD i Francuzi su ignorisali činjenicu da on predaje na Stenfordu, gde ga je dovela tada veoma uticajna univerzitetska rektorka Kondoliza Rajs.
Pošto je inaugurisan na mesto predsednika Francuske, prvi dekret koji je Sarkozi potpisao nije se odnosio na amnestiju (za šta se zalagao u predizbornoj kampanji), nego na ozakonjenje povećanja broja slot-mašina u kasinima za prijatelje Desinjea i Partuša.
U njegovoj vladi se našao i jedan vlasnik kasina (ministar omladine i sporta), kao i lobista za kasina njegovog prijatelja Desinjea (koji je postao portparol stranke).
Sarkozi se danas, pre svega, oslanja na četiri čoveka. Najpre na Kloda Geana, generalnog sekretara Jelisejske palate, bivšu desnu ruka Šarla Paskve. Zatim na Fransoa Perola, podsekretara Jelisejske palate i pomoćnika menadžera Rotšild banke. Na spisku su i Žan-David Levit, diplomatski savetnik, sin bivšeg direktora Jevrejske agencije, koga je Širak sklonio s mesta ambasadora pri UN pošto je smatrao da je previše blizak Džordžu Bušu.
Četvrta osoba iz senke je Alen Bauer, koji je bio jedan od najuticajnijih francuskih masona u Velikoj loži Orijenta, najuticajnijoj i najvećoj masonskoj loži Francuske, i bivši broj dva u američkoj Agenciji za nacionalnu bezbednost.
Sarkozi je za ministarku ekonomije i finansija imenovao Kristin Lagard, čija je čitava karijera stvorena u SAD.
U Centru za međunarodne i strateške sudije Dika Čejnija ona je kopredsedavala sa Zbignjevom Bržežinskim radnoj grupi koja je nadzirala privatizaciju u Poljskoj. Takođe je organizovala intenzivno lobiranje za američku kompaniju „Lokid Martin“ protiv francuskog proizvođača aviona „Daso“.
Vladimir Stevanović
 |
