|
Društvo bez vrednosti i budućnosti |
|
22.03.2009. |
Teško je da se piše o svemu što se desilo u incidentu na Novom Beogradu u kome je život izgubio mladić Đorđe Zarić. Prema rečima porodice, prijatelja i meštana Jakova bio je uzoran i dobar momak. Teško je da se piše i o policajcu Miljanu Raičeviću koga mediji i pojedini političari optužuju da je hladnokrvno pucao mladiću u glavu. Njegove kolege kažu da je skroman i ugledan policajac i da je pre nekoliko godina proglašen najboljim pripadnikom Interventne policije.
Ko je kriv utvrdiće kao u Balaševićevoj pesmi sud. Biće izrečena presuda, defilovaće svedoci, javnost i političari će se svrstavati i pokušavati da zarade po koji jeftin poen na smrti mladića i nesreći policajca. Na kraju svega, i smrt, i nesreća će biti zaboravljeni. Do nove smrti.
Ozbiljno društvo bi se odmah po ovakvom događaju zapitalo zašto se ovo desilo i šta može da se uradi da se nešto slično nikada ne desi.Naše društvo se time neće baviti. Srbija se nikada ne bavi problemima na vreme. Bavi se samo posledicama.
I mrtav mladić, i nesrećni policajac su žrtve. Nesrećni događaj se desio posle policijske potere za automobilom u kome je Zarić bio suvozač. Automobil koji je vozio njegov pijan drug prošao je kroz šest semafora na crveno bežeći od policije. Zaustavili su se tek kada je policija uspela da im prepreči put. Kakva su to naša deca kada beže od policije rizikujući da u sumanutoj vožnji prolazeći kroz crveno svetlo ubiju nekog drugog? Kako ih ovo društvo vaspitava? Da li je normalno da građanin stane kada ga policajac zaustavi? Ko su uzori ovoj deci kada se tako ponašaju? U društvu u kome kriminalac i organizator ubistva premijera
Milorad Ulemek piše knjige u kojima promoviše svoje ratne i kriminalne poduhvate, u društvu u kome novine objavlljuju intervjue sa suprugom hladnokrvnog ubice Zvezdana Jovanovića u kome ona priča kako ubici nedostaje Božić sa porodicom, u društvu u kome su tabloidi puni pozitivnih priča o kriminalcima ne možemo da očekujemo da se mladi ljudi drugačije ponašaju. Da li neko razmišlja zašto našu mladost obrazuju ulica i mitovi o zločincima i kriminalcima?
Policajac Raičević tvrdi da je pištolj opalio kada je nesrećni mladić prilikom izvlačenja iz automobila pokušao da ga uhvati za ruku. Kako je trebalo da se ponaša policija priliom zaustavljanja vozila koje beži i pri tom prolazi kroz crveno svetlo? Da li je bilo moguće da policajac pomisli da su u pitanju kriminalci koji beže od policije? Da li je policajac mogao da zna da pokojni mladić nije bio naoružan? Koliko je policajaca poslednjih godina ubijeno ili ranjeno jer nisu bili oprezni prilikom privođenja naoružanih? Da li javnost zna da poslednjih decenija u Srbiji i deca koja kradu kola često pucaju na policiju kada ih zateknu u kradji? Da li država vodi računa u kakvim uslovima rade pripadnici policije, da li im se plaća prekovremeni rad, da li imaju rešeno stambeno pitanje, da li rade duže od zakonom predvidjenih osam sati i da li prolaze godišnje lekarske preglede? Da li društvo razmišlja o tome da obrazovanje policajca nije završeno kada završi školu o dobije uniformu, značku i pištolj. Kao i mladi ljudi, i policajci su kada jednom završe školu ostavljeni zakonu ulice na kojoj preživaljavaju a često su im uzori isti ljudi kao i onima koji beže od policije!?
Ozbiljno društvo bi se već bavilo ovim problemom. Na tv i radio stanicama bi se raspravljalo o svemu što je dovelo do ove nesreće, stručnjaci bi nudili rešenja a vlast bi se mobilisala da reši problem koji opterećuje društvo. U srpskom društvu se to ne radi. Da nije ministra policije Ivice Dačića koji pokušava nešto da uradi iz svoje nadležnosti i gradonačelnika Beograda Djilasa koji je izrazio žaljenje zbog nesreće u kojoj je poginuo gradjanin Beograda, mislili bi smo se da vlast i ne zna za ovu tragediju.
U ozbiljnom društvu bi se ova nesreća iskoristila za društvenu akciju. Ministar obrazovanja bi se bavio time šta treba da se promeni u obrazovnom sistemu da deca razumeju ulogu policije u društvu, gradonačelnik bi pokušao da u škole uvede nastavu u okviru koje bi se deca i policija bliže upoznali, ministar za ljudska prava bi štampao brošuru o ponašanju policije pri susretu sa gradjanima i međusobnim pravima i delio je gradjanima i policiji, ministarstvo kulture bi pokrenulo akciju u medijima a predsednik države, koji voli da zna sve, bi se obratio gradjanima i rekao šta će se uraditi da se ovo više nikada ne ponovi. Ništa se od ovoga neće desiti. Marketinški stručnjaci koji savetuju i vode ovu vlast ne vole ružne vesti i ne misle da vlast treba da rešava probleme. Zar je važno što je mladić poginuo kada je neki naš teniser osvojio teniski turnir i treba da mu se čestita najduže pet minuta posle meč poena?
Ovaj nesrećni događaj je na strašan način pokazao da smo društvo bez vrednosti, bez ideje kako da se suočimo sa problemima i kako stvari stoje - bez budućnosti. Društvo koje ne uči na svojim greškama, ne menja se svakodnevno, osuđeno je da te greške ponavlja i da lagano propada.
 |
