|
24.03.2009. |
 Nikola Knežević
profesor teologije, Novi Sad
Ilustracija: Nikola Grulović
Jasna tendencija postavljanja našeg naroda u položaj "duhovne aristokratije" izražena je u spisima Vladike Nikolaja, gde srpski i drugi pravoslavni narodi koji žive na Balkanu predstavljaju neku vrstu jedinog preostalog bastiona hrišćanske vere između duhovno propalog - "trulog" i krajnje sekularizovanog Zapada i paganskog Istoka . Tako je, kaže Vladika Nikolaj: "Politeističnom Istoku je teško verovati u čoveka. Materijalističnom Zapadu je teško verovati u Boga." Pravoslavni Balkan iako geografski stoji između Istoka i Zapada, upravo stoji iznad Istoka i Zapada.
Na taj način Vladika Nikolaj utelovljuje ideju „Nebeske Srbije" i njenog kolektivnog naznačenja, Božijeg poslanstva srpskoga naroda, koji, kako kaže Vladika Nikolaj ima apostolski zadatak, i treba da "privoli Istok krštenju a Zapad pokajanju". Ovakav diskurs nastavio je njegov učenik, jedan od najvećih teologa SPC, Justin Popović, koji je neretko ukazivao na pogubnosti koje nose evropske kulturne vrednosti:
"Kome ćemo ići: evropskom čoveku ili pravoslavnom, svetosavskom Bogočoveku? Pođeš li prvom, pretvorićeš se u prolaznog moljca; pođeš li drugom, pretvorićeš se u besmrtnog tvorca..." Na ovakav način nastavljena je tradicija nacionalnog i panslovenskog mita o mesijanskom predodređenju slovenskih naroda koje se nastavlja do današnjih dana.
Kada se ovakvoj složenoj konstelaciji, verskih i nacionalnih osećanja pridoda i komponenta snažnog zavereničkog diskursa, koji dolazi iz miljea radikalnih političkih opcija onda dobijamo sliku savremene nacionalne svesti jednog dela srpskog naroda. Koliko je pogubno kada dolazi do zloupotreba verskih i nacionalnih vrednosti najbolje oslikavaju posledice koje su ostavili ratni sukobi, a koji su verujem iza nas.
Koliko je još vremena potrebno da bi kao narod došli do zaključka da hteli mi to ili ne predstavljamo neizostavni deo evropske civilizacije i da tendencija prenaglašavanja jedinstvenosti naše kulture i tradicije konstruiše mit koji može da ima pogubne posledice, pre svega po nas same. Neupitno je da istorija srpskog naroda proživela svoju golgotu, i da je u određenom smislu još uvek doživljava, ali možemo li i dalje opstati sledeći sopstveni mit?
Naš verski i kulturni identitet predstavlja bogatstvo za Evropsku kulturu, ali može li sa ovo duhovno i nacionalno blago uistinu otkriti evropskim narodima ukoliko se apriori odbacuje sve što je Evropsko a mistifikuje i idealizuje sopstvena kultura i tradicija. Sasvim sigurno da ne. Na takav način, samo da produbljujemo atmosferu ksenofobije i nacionalnog elitizma idealizujući sopstvenu veličinu i preuveličavajući svoju geopolitičku ulogu i tako nastavljamo da živimo u ideologiji arhaičnog mita.
Naša jedinstvenost može da bude afirmativna jedino u okviru različitosti koja se nalazi u okvirima Evropske civilizacije a ne nekog Panslovenskog mita. Naša duhovna i kulturna bogatstva mogu obogatiti druge jedino ako ih komuniciramo drugima, ali isto tako ako smo spremni da budemo bogatiji za iskustva onih koji su drugačiji od nas.
 |
