|
Demonstracija straha i smrada |
|
24.03.2009. |
Vlado Mareš
S vremena na vreme, književnik Dobrica Ćosić pusti u javnost nekakav svoj zapis, ili dramatičnu misao, oko koje se onda beogradska čaršija danima zabavlja tumačeći je kao važnu ili je osporavajući. Tako je i juče promovisao šestu knjigu “Piščevih zapisa”, odnosno svoje dnevničke beleške iz 1999. godine, s naglaskom na vreme bombardovanja. Valjda da bi se dalo na značaju, promocija je ciljana na dan početka NATO intervencije na Jugoslaviju pre deset godina.
U Zapisima Ćosić citira jednog Engleza, svojevremeno savetnika engleske premijerke Margaret Tačer i “velikog srpskog prijatelja, a protivnika Amerike”, koji je navodno savetovao da Srbi ne treba da kapituliraju, već da se bore i “ubiju samo dvadeset Amerikanaca i NATO je poražen”. Pisac, koga ponekad nazivaju ocem nacije, a koji je na stalnom privremenom radu u parapolitici, ne kaže da je u rečima tog “prijatelja” prepoznao čistu budalaštinu, veoma popularnu u vreme bombardovanja među srpskim patriotskim naivčinama. Oni su, u svojoj nemoći, tražeći bilo kakav izvor samopoštovanja, brojali kobajagi oborene avione, pozivali pilote da siđu da bi se valjda s njima porvali i pobedili ih, nazivali ih kukavicama jer su ovi uporno odbijali da to urade, te izmišljali najfantastičnije scenarije završetka rata, sa njima kao pobednicima, među kojima je baš taj “engleski” bio najpopularniji.
Možda je na to računao i onaj srpski Ali Baba, Slobodan Milošević, koji je svojom razbojničkom politikom prema svim podanicima, u ovom slučaju prema Albancima, doveo do prve NATO intervencije u istoriji te zapadne alijanse.
Ipak, teško je poverovati da je Milošević bio naivan kao Ćosić, jer, koliko se sećamo, četvoricu zarobljenih američkih pilota nije poslao kući u mrtvačkim sanducima, već žive i zdrave. Pre će biti da je verovao da Srbi mogu da trpe batine duže nego što NATO može da bije. Pa je u tome prepoznao veliki politički profit po glavi stanovnika.
Najbolju definiciju rata svojevremeno je dao jedan ruski oficir, pripadnik međunarodnih mirovnih snaga u Bosni i Hercegovini, koji je rekao da je rat demonstracija straha i smrada. I ništa drugo. Sve ostalo što se po završetku ratova o njima govori je puka izmišljotina.
Kako stvari stoje, ni Milošević za života, ni Ćosić u poznim godinama, to nisu hteli da shvate. Sukobi su im bili omiljena disciplina, a, kao što jedan od njih reče, ni oružani nisu isključeni. Kako stvari stoje, u nekim glavama nisu ni danas.
 |
