|
Perač prozora ili Deset Godina Je Prošlo Kao Tren |
|
25.03.2009. |
 Dušan Nedeljković
Ilustracija: Nikola Grulović
Na dan desetogodišnjice proslave početka bombardovanja stanoviti polit-komesar (to se danas zove brend menadžer) je došao na izvanrednu ideju koja će mu (njoj) obezbediti radno mesto u predstojećim vremenima recesije koja će pogoditi sve osim Srbije i Demokratske stranke. U sveobuhvatnoj kampanji pod genijalnim nazivom „Osnovci pišu Tadiću" školarci su sa olovkom, papirom i žutom pionirskom maramom oko vrata uterani u učionice samo s jednim domaćim zadatkom. Napišite pismo predsedniku, koji je doduše malo odsutan, pošto je otišao do UN da objasni ulogu Miladina Kovačevića u rezoluciji 1244.
Dok je predsednik beskonačno mantrao „dame i gospodo, Vaša ekselencijo" a iz druge klupe mu je nervozno šaputao njegov NDD (najbolji dobar drug) Vuk Jeremić vidno deprimiran od igre „sakrite ovog od Sanadera" u kojoj je učestvovao protekle nedelje, osnovci su šiljili olovke zaljubljeno gledajući sliku milog nam lika. Najuspešniji radovi će biti nagrađeni. Njihovim autorima će biti zagarantovana budućnost u nekoj od budućih podela u reality show programima na televitiji Pink.
Oni manje nadahnuti će po kazni završiti kao novinari informativnog programa B92 i moraće da rade reportaže poput one u jučerašnjim Vestima u šesnaest o tome kako porodica u Kragujevcu živi bez para ali uredno plaća račune. Da pojasnim, pošto niko normalan ne shvata poentu priloga. Muž je šećeraš, a žena je dobila otpremninu iz nekog tamo preduzeća od stotinu dvadeset hiljada dinara. Ona im, po rečima, novinarke a i njih samih, služi da uredno plaćaju račune a za hranu se snalaze.
Imam potrebu da još jednom i Vama i sebi ovo obrazložim ali me je uhvatila panika od zatvorenog prostora. Na ovu vest se nadovezuje ona o otvaranju SOS marketa. Sirotinja raja će dobiti kartice za povlašćenu kupovinu u ovim hiper marketima skrivenih daleko od očiju javnosti, po zvučnom kriterijumu. Kome krči stomak dobiće luk i krompir po nižim cenama od monopolističkih. Pošto ti nesretnici ni ne znaju koliko hrana u Maksiju, Veru i ekipi košta, lako će im je uvaliti po istoj ceni ali će to drugačije da zvuči. Sklon sam ipak da pomislim da to SOS ustvari znači Svima Osim Sirotinji i da će se tu najviše okoristiti mladi pesnici i članovi njihovih porodica iz DS i G17.
U danu sreće i nadahnuća držeći od sirena prestravljeno dete u krilu, tačno u podne, čekam da vidim ko i kako će polagati vence na mesta gde su padale bestijalne bombe. Dok gledam menažeriju likova sa cvećem u rukama razmišljam o tome hoće li moje dete uspeti da sazna pogubnost politike koja nas je dovela do toga da nas rokaju sa svih strana. Neće, naravno, pošto će joj umesto bukvara dodeliti knjigu Dobrice Ćosića i pesmaricu o Borisu.
Gradonačelnik našeg grada, meni lično najsimpatičniji i najveštiji OBEĆAVIĆAČ, (tražim autorsko pravo nad ovom klasifikacijom) na mestu gde je on položio buket pred novinarima, najavljuje gradnju memorijalnog centra posvećenog žrtvama bombardovanja 1999. Slutim da će spojiti lepo i korisno. Memorijalni centar u vidu shoping centra. Deltin mauzolej žrtvama bombardovanja, i to na mestu generalštaba. Super lokacija za SOS markete za bogatune. Dotle će već neko smisliti akciju preplivavanja Save i Dunava pa nam onih sedam-osam, u izbornoj kampanji, obećanih mostova neće ni trebati. Šta će nam mostovi kada će nas muke ovozemaljskog s brojanicama na rukama, već lišiti neko iz interventne bruigade ili podmlatka pažljivo gajenog zemunskog klana.
Kada je palo veče dostojanstvenog dana i kada se uz alkohol raskopčalo gornje dugme na ministarskoj košulji, opet su kod spomenika knezu Mihailu tražili oružje. Ja bih im dao. Za svaki zub u glavi pojedinca, po puška. Skupilo bi se tu dve-tri duge cevi. To je sve trebalo opkoliti konjicom i sprovesti direktno na plodonosne njive na kopanje. Prinudni rad i čitanje Dobričinih knjiga pred spavanje za šest meseci bi im zgadili ideju koju misle da imaju. „Hoćete oružje?" „Važi, ali prvo da pročitate naglas pesmicu o Borisu." Pobegli bi glavom bez obzira natrag u svoje jazbine. Kulturna revolucija nam nikada nije bila potrebnija ali da je sprovedu pametni i duhoviti ljudi.
I za kraj pesmica. Svi ruke gore: „Volim srpsku vladu, Volim Beograd jer u njemu živim, Volim Beograd da se njemu divim! Volim da na Adi vozim bajs čitav jedan krug. Dođi i ti da mi budeš drug! Volim Beograd jer ima „Maksi" ali je skup naš „Beo-taksi". Volim Beograd - on je okej. Ala je divan naš kej. Mrzim narkomane jer imaju sidu, puno volim moju nastavnicu Elidu. Volim Beograd i srpsku vladu, ali bih 'teo da posetim i američku ambasadu. Volim Beograd i jednu Irenu. Volim Beograd i kosu njenu!"
Ako je i od Šapera, mnogo je.
 |
