 Ideja predsednika Srbije Borisa Tadića o izmenama Ustava i smanjenju broja poslanika izazvala je različite reakcije i sumnje. Međutim, izgleda da je i pokrenula debate o dubljim promenama Ustava. Iako mnogi sumnjaju da je inicijativa samo deo predsednikovog samopromotivnog plana, svest o neophodnosti, makar, delimičnih promena političkog sistema postoji i u naučnoj javnosti.
Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Krstić smatra da su u ovom trenutku za Srbiju celishodniji izbori, pa, tek zatim, ustavne promene.
"Inicijativa predsednika Tadića za ustavnim promenama su pre "probni balon", nego što je to realno izvodljivo, jer da bi predlozi bili realizovali nužan je konsenzus i dogovor vladajućih političkih partija", kaže za "Borbu" Krstić i dodaje da sumnja da će do izmena Ustava doći na osnovu dvotrećinske većine u parlamentu i referenduma koji bi nakon toga morao biti sproveden. Prema njegovom mišljenju, ukoliko do promena i dođe one će biti rezultat političkih dogovora.
Krstić ukazuje na ustavni paradoks, jer po glavnom aktu šef države ima ograničene funkcije, protokolarne i ceremonijalne, kao što ih ima švedski kralj ili engleska kraljica, ali "de facto Srbija ima super jakog predsednika". Predsednik je izabran od strane građana, ali ima ovlašćenja kao da je izabran od strane parlamenta.
"Predsednik javno ne krši svoje nadležnosti, ali, u političkom životu nastupa kao igrač broj jedan. On vrši funkcije i pojavljuje se kao primus solus i na partijskoj i političkoj sceni, rekao bih da je to neka demokratura, ili neka vrsta prezidencijalizma. On se nametnuo kao lider, i u svojoj partiji i u državi. To je, mahom, rezultat lične sposobnosti", ukazuje Krstić i podseća na predsednikov angažman tokom "gasne krize".
"To je bio dobar marketinški potez, predsednik ide u Mađarsku, ugovara i spasava zemlju, ali to, po Ustavu, nije posao predsednika, to rade ministar trgovine, ekonomije ili energetike", smatra Krstić.
Predsednik udruženja "Pravnici za demokratiju" Stevan Lilić kaže za "Borbu" da Tadićeva namera nije nelegitimna i da je potpuno nevažno koja državna institucija je promenu predložila, već da do nje zaista i dođe.
"Svi znamo da je Ustav Srbije vrlo lošeg kvaliteta jer je pisan i donet na brzinu, preko noći. Zaista postoji potreba, ali, pored toga i preporuka Evropske unije koja ukazuje da je politički sistem u Srbiji vrlo neefikasan", kaže Lilić.
Politički analitičar Branko Radun, kaže da mi, u stvari, i ne znamo šta se sve "gura" kroz predsednikovu priču o potrebnim ustavnim promenama.
"Čini se da vrh vlasti, zajedno s predsednikom Tadićem, pokušava da osnaži kontrolu nad političkim sistemom i da se, na neki način, predsednik pozicionira kao centralna institucija", kaže za "Borbu" Radun i dodaje da su predlozi predsednika Tadića u momentu ekonomske krize kozmetička stvar. Radun smatra da predložene promene neće smanjiti potrošnju državnih institucija, pod čijim okriljem se one predlažu.
"Izgleda da pošto ne mogu da smanje broj ministara u Vladi, smanjuju broj poslanika", navodi analitičar Nove srpske političke misli i dodaje da je to, pre svega, dobro marketinško rešenje, pošto njim država, svakako, radi na uštedi.
Međutim, Radun ukazuje da suštinski predloženo smanjenje broja poslanika nije dobro, jer ugrožava položaj skupštine, kao i opozicije.
"Kako se opozicija finansira iz budžeta, preko broja poslaničkih mesta u Skupštini, a vladajuće stranke, osim tih prihoda, finansiraju ljudi koji su moćni, takvo rešenje će najviše pogoditi opozicione stranke.
"Ukoliko ukinu TV prenose i smanje broj poslanika, to će biti kozmetička ušteda. Jeste ušteda, ali ne rešava problem", smatra Radun.
Zoran Krstić kaže da je Srbiji neophodna reforma parlamentarnog sistema, ali nije siguran da li je ovo trenutak za to. Po njegovim rečima, za Srbiju je najprihvatljiviji nemački model kancelarske demokratije u kojem je kancelar najuticajnija ličnost, dok je funkcija predsednika ceremonijalna.
Krstić ukazuje da promena ustavnog i političkog sistema zahteva promene na četiri nivoa. Neophodno je urediti izborni i partijski sistem, kao i reformu državnog uređenja u smislu regionalizacije i decentralizacije, zatim, opredeliti se ili za parlamentarni ili za polupredsednički sistem.
"Neophodno je u kompletu rešavati ova četiri pitanja, a dva cilja svih promena trebalo bi da budu stabilna, racionalna i efikasna vlada, kao i državno jedinstvo", smatra Krstić.
Krstić se zalaže za mešoviti, većinskoproporcionalni izborni sistem, kojim bi birači glasali i za listu određene političke partije, ali i za konkretnog kandidata s te liste.
Krstić smatra da bi Srbija trebalo da ima dvodomni parlament, tako da donji dom broji 120, najviše 130 poslanika, a Gornji dom, koji bi bio Regionalni dom, činila bi 30 poslanika. Uloga gornjeg doma bila bi da reprezentuje regionalni sastav zemlje i nadzire akta koja potvrdi donji dom.
Krstić upozorava da je veoma važno da, pri tom, ne dođe do stvaranja regionalnih partija, a "to se već nazire nedavnim osnivanjem jedne takve stranke", i da državom vladaju dve - tri jake državne partije.
"Potrebna je i pojava jake i prave socijaldemokratske partije, koju Srbija ne može još uvek da ima, jer nema razvijen srednji sloj stanovništva, koji je nosilac ove partije u razvijenim demokratijama. U javnosti se ovih dana spekuliše da će sindikati u Srbiji osnovati stranku, ali njen politički potencijal je minimalan", smatra Krstić.
Stevan Lilić slaže se da je Srbiji neophodan dvodomni parlament i manji broj poslanika, te da je uz započetu reformu sudske neophodna i reforma zakonodavne vlasti, ali i Zakona o izboru narodnih poslanika.
"Po važećem zakonu poslanici su partijski delegati, Srbija nema regionalno predstavljanje. Postavlja se pitanje koga tako izabrani poslanici slušaju građane ili svoje partijske centrale pošto ih delegiraju partije. Došlo je konačno vreme da se o svim tim problemima i promeni ustava ozbiljno razgovara. Pogotovo kada imamo u vidu da protiv tih promena najviše negoduju radikali. Ne treba zaboraviti da je zamenik predsednika SRS u vreme donošenja Ustava Srbije rekao: "Konačno smo narodu podarili Ustav", ta izjava zaista dovoljno govori o važećem ustavu", objašnjava Lilić.
Na pitanje "Borbe" može li Tadićeva ideja dovesti do uvođenja predsedničkog sistema na mala vrata Lilić kaže da pitanje vrste političkog sistema ne bi trebalo da opterećuje građane.
"Nije važno da li neka zemlja ima predsednički ili parlamentarni sistem, bitno je da je sistem efikasan i transparentan. Važno je da se zna ko je nadležan da donosi odluke, da se tačno zna zašto je odluka doneta i koliko je za njenu realizaciju potrošeno novca iz budžeta, to jer sve što treba da interesuje građane, odnosno, poreske obveznike", rekao je on.
Marko Blagojević iz Cesida kaže za "Borbu" da se načelno slaže s izmenom Ustava.
"Promena našeg izbornog sistema je neophodna, ali ne samo da bi se smanjio broj poslanika, već bi trebalo uvesti u Ustav i elemente proporcialnog izbornog sistema, u kojem bi glasači birali kandidate umesto partija", rekao je Blagojević.
On ističe da je naš izborni sistem još u razvitku i da se zbog toga često menja.
"Imamo mladu demokratiju i kratku izbornu tradiciju, stoga je potrebno da se izmenama i prilagođavanjima dođe do najboljeg trajnog rešenja", objašnjava Blagojević i naglašava da to nije ni negativna, niti pozitivna stvar, već nužnost političkog sistema.
Srbiji je potrebna i profesionalizacija političkog života, jer je na delu vulgarizacija i primitivna politička i parlamentarana retorika, kao i istinska demokratizacija političkih stranka, jer su gotovo sve stranke u Srbiji autoritarne i liderske, zaključuje Krstić.
Promena izbornog sistema neophodna
Marko Blagojević iz Cesida kaže za „Borbu“ da se načelno slaže s izmenom Ustava.
„Promena našeg izbornog sistema je neophodna, ali ne samo da bi se smanjio broj poslanika, već bi trebalo uvesti u Ustav i elemente proporcialnog izbornog sistema, u kojem bi glasači birali kandidate
umesto partija“, rekao je Blagojević.
On ističe da je naš izborni sistem još u razvitku i da se zbog toga često menja.
„Imamo mladu demokratiju i kratku izbornu tradiciju, stoga je potrebno da se izmenama i prilagođ avanjima dođe do najboljeg trajnog rešenja“, objašnjava Blagojević i naglašava da to nije ni negativna, niti pozitivna stvar, već nužnost političkog sistema.
Ustavi Srbije
1. Sretenjski ustav donet 15. februara 1835, suspendovan u martu iste godine.
Garantovao je velikašima delimično učešće u vlasti, ali je knez Miloš Obrenović je iskoristio negodovanje Austrije, Rusije i Osmanskog carstva i suspendovao ga. Posle ukidanja ustava knez je ipak pristao da podeli sudsku vlast, ukinuo je torturu i monopol u trgovini solju.
2. Turski ustav donet je u decembru 1838. Njime je ukinut apsolutizam kneza Miloša i uspostavljen Sovjet kao eksponent turskih interesa u Srbiji. Potvrđeno je nasledno kneževsko dostojanstvo porodici Miloša Obrenovića, a knez je ostao na čelu uprave, imao je zakonodavnu vlast, imenovao činovnike i bio vrhovni zapovednik vojske. Takođe je mogao da imenuje tri ministra: unutrašnjih poslova, finansija i pravosuđa, koji su činili vladu i zasedali u Sovjetu. Sovjet je bio sastavljen od 17 najuglednijih srpskih starešina, a predsednika i članove imenovao je knez, ali bez njih nije mogao doneti ni jedan pravni akt.
3. Namesnički ustav donet 19. juna 1896. Uveden je predstavnički sistem vlasti. Utvrđeno je nasleđivanje kneževskog dostojanstva u dinastiji Obrenovića. Knez je sa Narodnom skupštinom delio zakonodavnu vlast, bio je vrhovni je zapovednik vojske i predstavljao zemlju u inostranstvu. Jedan poslanik birao se na 3000 "poreskih glava" s tim da svi poreski obveznici nisu imali aktivno biračko pravo. Pored izabranih narodnih predstavnika knez je birao trećinu članova parlamenta. Knez je imao pravo zakonske inicijative, ali nije mogao doneti zakon bez nje. Budžetsko pravo Narodne skupštine je bilo ograničeno. Velika narodna skupština je imala četiri puta više poslanika no obična. Činili su je samo birani poslanici, ali je sazivana samo kada se birao knez, namesnici, menjao ustav, menjala državna teritorija. Državni savet bio je vrhovni administrativni sud.
4. Radikalski ustav donet u januara 1889. Predviđene su garancije ličnih i političkih prava građana i uvedene institucije parlamentarne monarhije. Nije uveden gornji dom ali je uvedena institucija kvalifikovanih poslanika kako bi se obezbedilo učešće inteligencije u vlasti. Izbori su bili tajni i neposredni. Postojala je institucija Velike narodne skupštine. Zakonsku inicijativu su imali kralj i Narodna skupština. Zakoni su se razmatrali uz obavezno prethodno mišljenje Državnog saveta. U slučaju spora Narodne skupštine i kralja primenjivao se apel na narod. Kontrola vlade se sprovodila putem interpelacija, pitanja i anketa, budžetskog prava, te ministarske odgovornosti. Samouprava je pripadala okruzima (okružne skupštine i okružni odbori) i opštinama (opštinski sud, opštinski odbor i opštinski zbor). Obezbeđena je sudijska nezavisnost i nepokretnost. Državni savet je bio najviši upravni sud u zemlji.
5. Oktroisani ustav donet aprila 1901. Prvi put uveden dvodomni sistem, Senat i Narodna skupština. Prvi put je u Srbiji uvedena mogućnost da žena nasledi presto. Senat su činili: prestolonaslednik, beogradski arhiepiskop, niški episkop, 30 članova koje imenuje kralj (doživotni senatori) i 18 izbornih. Narodna skupština ima 130 poslanika sa mandatom od četiri godine. Uvedena je nespojivost ministarske i poslaničke funkcije. Zakonodavnu vlast delili su kralj i narodno predstavništvo. Kralj je, međutim, putem svojih poslanika imao prevlast u zakonodavnoj vlasti jer su oba doma morala da potvrde usvajanje akta. Ministre je imenovao kralj, a oni su bili krivično odgovorni za dela poput izdaje zemlje i vladaoca, povredu ustava i zakona, primanje mita. Državni savet rešava o žalbama protiv ukaza, a članove je birao kralj iz reda doživotnih senatora.
6. Vidovdanski ustav donet 28. juna 1921. Bio je to Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenca. Ustav propisao unitarno i centralističko uređenje, monarhiju s dinastijom Karađorđević. Kralj je bio neprikosnoven , postavljao je ministre, raspisivao izbore, sazivao i raspuštao sednice skupštine, predlagao je i potvrđivao zakone, bio je šef upravne vlasti. Narodna skupština bila je jednodomna, izbori su bili tajni i neposredni ali su biračko pravo još imali samo muškarci stariji od 21 godinu pod uslovom da nisu oficiri. Mandat poslanika trajao je četiri godine. Skupština je dobila pravo zakonodavne inicijative i odlučivala je o budžetu, ratifikovala međunarodne ugovore i sama birala svoje predsedništvo i poslovnik.
7. Septembarski ustav donet 1931. Kralj Aleksandar Karađorđević njim je uveo režim ograničene ustavnosti. Ponovo je uveden je Senat, kao drugi dom narodnog predstavništva. Kralj je i dalje neprikosnoven, postavlja ministre, deli zakonodavnu vlast sa Skupštinom, saziva je i raspušta. On svojim potpisom potvrđuje zakone, a zakonodavnu inicijativu imaju ministri koje on postavlja pa su zavisni od njegove volje.
Oba doma skupštine su ravnopravna, a broj postavljenih senatora ne sme preći broj izabranih. Nema političke odgovornosti ministara.
8. Januara 1947. usvojen je Ustav Narodne Republike Srbije, a Srbija je definisana kao narodna država republikanskog oblika. Istaknuto da se srpski narod na osnovu načela ravnopravnosti ujedinio sa ostalim narodima Jugoslavije i njihovim narodnim republikama u SFRJ.
9. Aprila 1963. Usvojen Ustav SR Srbije, kojim je Srbija definisana kao državna socijalistička demokratska zajednica naroda Srbije, zasnovana na vlasti radnog naroda i samoupravljanja. Prema Ustavu, Srbija u svom okviru ima dve autonomne pokrajine, Vojvodinu i Kosovo i Metohiju. Definiciju države karakteriše ne samo odredba da je to savezna država, već i socijalistička demokratska zajednica, što je trebalo da označi težnju ka marksističkom idealu o odumiranju države. Uvedeno je samoupravljanje. Skupština je proglašena najvišim organom vlasti i društvenog samoupravljanja, a u saveznu i republičke skupštine su pored opštepolitičkog veća uvedena i veća radih zajednica - privredno, prosvetno-kulturno, socijalno-zdravstveno i organizaciono-političko. Skupštine autonomnih pokrajina mogle su imati i više. Predsednik republike postao je nezavisan od SIV-a i samostalni organ federacije. Uveden je Ustavni sud Jugoslavije i ustavni sudovi republika članica.
10. Februara 1974. SR Srbija dobila je novi ustav. Republika je definisana kao socijalistička, demokratska država i samoupravna državna zajednica u čijem su sastavu i autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo. Iste godine doneti su i Ustavi svih jugoslovenskih republika. Po Ustavu Socijalističke Republike Srbije, pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija dobile su velika ovlašćenja i prava.
11. U septembru 1990. donet je Ustav Republike Srbije, u kom su proklamovani načelo podele vlasti i višepartijski sistem. Pokrajine su izgubile atribute državnosti i postale teritorijalne autonomije, a pokrajina Kosovo preimenovana u pokrajinu Kosovo i Metohija. Predsednik Republike je uz Skupštinu najviša vlast u zemlji. On predlaže Skupštini mandatara za sastav vlade. Mandat predsednika traje pet godina. Skupština Srbije ima mandat četiri godine, i u njenom sastavu je 250 narodnih poslanika. Oni se, kao i predsednik Republike, biraju na neposrednim i tajnim izborima.Vlada je direktno odgovorna parlamentu, koji sa najmanje 126 poslanika može izabrati vladu.
12. 30. septembra 2006. usvojen je novi Ustav Srbije, a građani su ga potvrdili na referendumu 29. oktobra. Predsednik Republike preuzeo je komandu vojskom, bira se neposredno na izborima, a smenjuje ga Skupština na mandat od pet godina. Poslanički mandati pripadaju strankama. Vojvodina ima ekonomsku autonomiju (ima svoju imovinu i njom slobodno raspolaže), zabranjen je sukob interesa, uneto je pravo na obaveštenost građana informacijama od javnog značaja. Predsednik se bira najviše na dva mandata, ima pravo veta na donet zakon, ali ako mu se vrati drugi put posle ponovljenog razmatranja mora da ga potpiše. Postavlja i opoziva ambasadore, predlaže kandidata za predsednika vlade, može da raspusti parlamenti i da raspiše nove izbore.
Bojana Škrnjić, Ivana Bogojev
 |
