Novi film Ričarda Kertisa „Rok barka" stiže 17. juna i u domaće bioskope
„Karolina" je bila prva radio-stanica koja je početkom šezdesetih godina prošlog veka u Velikoj Britaniji tokom celog dana emitovala zabavnu muziku, a prvi čovek koji je shvatio da se sa brodova stacioniranih u međunarodnim teritorijalnim vodama može emitovati program necenzurisane sadržine bio je Ronan O'Rajli, ekscentrični irski biznismen koji je zaslužan za procvat radija.
Ričard Kertis, engleski scenarista i režiser, bio je jedan od 25 miliona slušalaca malih piratskih radio-stanica tokom zlatnog doba brit popa, između 1964. i 1967. godine, a njegov najnoviji film „Rok barka" („The Boat that Rocked") - koji stiže u naše bioskope 17. juna - nudi nostalgičan pogled u vreme kada su pirati vladali talasima, emitujući pop i rok sa Severnog mora. Primera radi, u to vreme radio Bi-Bi-Si smeo je da pušta samo dva sata ove muzike nedeljno.
„Stvarna istorija o piratskim radio stanicama bila je apsolutno potisnuta. Kada ih je vlada zatvorila novine su to podržale, a onda su se pojavile razne priče, uključujući i optužbe za podmićivanje, nakon čega su pirati dobili dublje značenje. Ovo, međutim, nije priča o radio 'Karolini' već o grupi momaka na jednom piratskom brodu. Naravno, sve je inspirisano stvarnim događajima," kaže Ričard Kertis.
Kao i svi Kertisovi dosadašnji filmski hitovi („Četiri venčanja i sahrana", „U stvari ljubav", „Ja u ljubav verujem") i „Rok barka" je komedija ali sa primesama seksa, droge i rokenrola. Kertis je svoju pažnju ovoga puta usmerio na period kada je Bi-Bi-Si, koji je tek dobijao status javnog servisa, na sebe preuzeo veliku društvenu i kulturnu odgovornost.
Samo polje muzike bilo je regulisano sporazumima Unije muzičara koji su, kako bi očuvali određenu vrstu monopola, ograničavali upotrebu komercijalnih ploča. Većina ljudi koja je radila za velike muzičke korporacije bila je protiv komercijalizaciji radija i mnogi od njih su sumnjali u vrednost popularne kulture.
S druge strane, rokenrol je do 1965. godine postao veoma uticajan, sasvim uspešno vršeći pritisak na komercijalne interese i javnost. Sve to dovelo je do povećanog broja piratskih radio stanica koje je laburistička vlada Harolda Vilsona nastojala da zabrani.
Ova fascinantna i komplikovana tema je i pozadina filma „Rok barka".
„U prvoj sceni filma prikazan je dečak koji stavlja ruku pod jastuk i uključuje radio. Sećam se toga jasno. Bio sam opsednut pop muzikom od svoje šeste godine, a sve do devete sam se iskradao iz škole i skrivao u muzičkoj sobi za probe gde sam slušao radio. Bi-Bi-Si je uporno odbijao da se posveti svom širokom auditorijumu koji je žudeo da čuje 'The Beatles', 'The Rolling Stones', 'The Beach Boys' i ostale bendove izdavačkih kuća 'Stax' i 'Atlantic'. Takva muzika se, jednostavno, nije puštala, a onda su došle piratske radio stanice koje su ispunile tu prazninu", kaže Kertis, koji je ovim filmom dao i nežan portret heroja svog dečačkog doba.
Filmska priča o Rok radiju počinje kada elegantni ozloglašeni vlasnik broda i odmetnik iz više srednje klase Kventin (Bil Naji) zaposli svoje kumče Karla (Tom Steridž) koje ulazi u komičan svet muškaraca gde ga dočekuju duhoviti di-džejevi. Ovi pirati, koji se nalaze pod komandom očinski nastrojenog Kventina, prikazani su kao pravi razbojnici iz Šervudske šume, subkulturni avanturisti koji se spremaju za borbu protiv puritanaca predvođenih ministrom Alisterom Dormandijem (Kenet Brana) i njegovim uštogljenim asistentom Tvatom (Džek Davenport).
U maniru komedije Bena Džonsona, svaki od di-džejeva ima jedinstvene karakteristike. Tu su vulgarni Grof ( Filip Simor Hofman), razvratni Doktor Dejv (Nik Frost), superopušteni Gavin (Ris Ivans), uštogljeni romantičar Sajmon (Kris O'Daud), formalista Angus (Ris Darbi), entuzijasta Bob (Ralf Braun) i komična kuvarica lezbijka Felisiti (Ketrin Parkinson).
Kertisova namera bila je da uskladi karakter ovih di-džejeva sa muzikom koju vole. „Svakom glumcu dao sam listu od tridesetak pesama za koje sam mislio da bi ih di-džejevi iz ovog filma puštali. Tako bi se, na primer, Grof najverovatnije opredelio za američki pop kakav su svirali 'Mamas and Papas', dok je Dejv više naklonejn bendovima poput 'Spencer Davis Group', 'The Yardbirds' i 'Kinks'. Gavin, koji je loš momak na brodu, pušta 'The Rolling Stones', a Angus je pomalo jeziv i voli 'Seekers'. Poznajem ovu muziku zaista dobro. Zahvaljujući svojoj starijoj sestri pop sam počeo da slušam opsesivno kao veoma mali dečak", istakao je Kertis.
Iako je reč o scenaristi i režiseru koji je svojim moćnim talentom romantične komedije izdigao na nivo globalnog brenda, „Rok barka" nije naišla na oduševljenje filmskih kritičara. Novinar „Gardijana" je napisao da, uprkos snažnoj glumačkoj podeli koji film donekle čini gledljivim, u njemu nema pošteno duhovitih deonica, već samo toplih sentimentalnih dijaloga „sa zabrinjavajućim nedostatkom smeha u zabrinjavajuće dugom vremenskom periodu".
Naravno, „Rok barka" ima nekoliko smešnih momenata: Ris Darbi iznajmljuje osmeh dok neodoljivo igra uz ploču grupe „Seekers", kao i mio ekscentrični lik Kevina (Tom Bruk).
Međutim, mnogima to nije bilo dovoljno jer su od Ričarda Kertisa očekivali više. U skladu s tim komentator Piter Bredšo proslavljenom britanskom autoru je poručio: „Gospodine Kertis, dosta sa tom toplom nežnošću. Potrebno nam je malo šale".
Filmu se zamera i to što su žene su na brodu prisutne samo u formi egzaltiranih obožavateljki. Mnogi su ostali zbunjeni jer su jaki ženski likovi uvek imali značajno mesto u Kertisovim komadima.
Pored toga, režiser se u „Rok barci" očigledno oslanja se na dva američka filma iz sedamdesetih: Altmanov „Mash" i Lendisov „Animal House", ali „Rok barci" nedostaje smelost Altmanovog i bogatstvo Lendisovog ostvarenja.
Bez obzira na sve kritike, jedno se ne može osporiti: nijedan od dva pomenuta filma nema ono što podseća na Kertisovu bolno sentimentalnu scenu. Nakon konačne naredbe o zatvaranju broda 1967. godine, svaki di-džej održao je mali govor o tome šta je naučio radeći na Rok radiju, dok u pozadini svira „Nimrod" iz dela „Enigma Variations" engleskog kompozitora Edvarda Elgara.
Sonja Bikić
 |
