Mihajlo Obrenović, Beograd
Ilustracija: Milan Zindović
 U Srbiji se dnevno na deponije ili u reke baci stotine tona plastičnih flaša i limenki.
Prema podacima Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja u godišnje se reciklira svega 15 odsto otpada od tri miliona tona koliko se proizvede. Evropski prosek reciklaže je 55 odsto. U Japanu, s kojim se ni u snu ne možemo porediti, reciklira se čak 96 odsto otpada.
Da bi se zaokružio proces reciklaže potrebno da postoji sistem prikupljanja otpada, sistem za preradu sekundarnih sirovina i da postoji tržište za prerađene sirovine. Ako jedan uslov nije ispunjen ne može se govoriti o reciklaži. Za pojedine vrste otpada u Srbiji taj proces je ispunjen.
Prema podacima republičke agencije za reciklažu, potpisano su ugovori sa 40 opština u Srbiji i u njima je počeo proces organizovanog prikupljanja otpada. Nadležnost nad rešenjem pitanja komunalnog otpada imaju opštine, a republika pomaže stručnom i tehničkom podrškom, kao i dovođenjem investitora.
U svakoj opštini primenjuje se različit sistem - negde su postavljeni kontejneri u kojima se sortira plastika, staklo i ostali otpad, a u nekim opštinama, kao na primer u Čačku, primenjen je sistem dve kante (za mokar i suv otpad). To je, kako je rekla, bitno zbog specifičnosti svake sredine i činjenice da su neke od njih seoske a neke gradske.
U 2003. godini u Srbiji se recikliralo tri odsto otpada, a danas 15 odsto. Tada je postojalo samo 34 preduzeća koja su se bavila preradom otpada, a sada ih je 290. Pre pet godina prikupljali su se i reciklirali samo papir, metal i plastika, a sada 13 različitih sirovina, a dosta se radi i na edukaciji.
Otvoreni su „Arhus centri" u svim većim opštinama u Srbiji preko kojih se lokalne vlasti upućuju da ekološke probleme rešavaju na nivou regiona ili grada.
O koristi od reciklaže ne treba mnogo govoriti. Njom se smanjuje količina otpada koji odlazi na deponiju, čuvaju se prirodni resursi, štedi se energija... Kolika je ušteda najbolje pokazuju podaci da se jedna tona aluminijumskih limenki dobija od četiri tone boksita i tone aluminijuma, a da se od tone starih limenki dobija 900 kilograma novih limenki, pri čemu se uštedi tri tone boksita i 95 odsto energije.
Za tonu papira potrebno je dve tone drveta, a za jednu tonu recikliranog papira - 1,2 tone sakupljenog starog papira. Od pet velikih plastičnih boca, koje u Srbiji vidimo kako plutaju po rekama ili leže odbačene na smetlištima, Kinezi prave majicu veličine XL, a od 25 vreću za spavanje. Onda mi sve to kupujemo, srećni što smo jeftino prošli... Đubre nas, zasad, previše košta.
Ipak, za sada u Srbiji postoji samo jedan reciklažni (sabirno-otkupni) centar i nalazi se u Beogradu - „reciklažno dvorište u Višnjici". U Beogradu postoji i pet otkupnih centara na pijacama Zeleni venac, Banovo brdo, Cvetkovoj, Bajlonijevoj pijaci i kod Gradića Pejton gde se otpad otkupljuje. Za pet ambalažu plaća se osam dinara po kilogramu, za aluminijumske limenke 50, a za papir četiri dinara.
Sudeći po količinama pet ambalaže u prirodi, te cene i nisu neki podsticaj za građane da prestanu da ih bacaju svuda oko sebe. Štaviše, građani u opštinama, gde su postavljeni odvojeni kontejneri za pet ambalažu, staklo i papir, najčešće ne poštuju ovaj pokušaj sortiranja otpada, a da ne govorimo o tome da u većini opština u ovaj program uopšte nije pokrenut.
U Ekološkom pokretu Srbije kažu da se u zemljama koje su uvele depozitni sistem, u preradu vrati više od 90 odsto sakupljene plastične ambalaže. Za građane bi ovaj sistem bio kao i kaucioni sa staklenom ambalažom. Kupac vraća flašu prodavcu i dobija nazad novac koji je uračunat u cenu pića. Prodavac šalje proizvođaču od koga je naručio robu, a on u reciklažu za koju daje depozit. Organizovanje depozitnog sistema u evropskim zemljama je prepušteno industriji koja, poštujući zakon, upravlja otpadom.
 |
