U Muzeju Ideale otvorena izložba posvećena Leonardovoj „Mona Lizi"
 „Mona Liza", slika čuvenog renesansnog genija Leonarda da Vinčija bila je i ostala omiljena tema brojnih, često bizarnih teorija koje pokušavaju da odgovore na dva večna pitanja: ko je žena koju je umetnik naslikao 1503-06. godine i zbog čega se tako blaženo smeška? Činjenica da se iza navodne mističnosti najpoznatije slike na svetu krije tajnoviti um nesvakidašnjeg umetnika dodatno je podizala prašinu.
Ovoga puta „Mona Liza" je ponovo u središtu svetske pažnje zahvaljujući novootkrivenom portretu polunage žene zagonetnog osmeha i prekrštenih ruku. Reč je o još jednoj verziji gole Da Vinčijeve muze koja je i glavni eksponat najnovije postavke Muzeja Ideale u Vinčiju kraj Firence, rodnom gradu renesansnog umetnika. Na izložbi koja će biti otvorena do 30. septembra okupljeno je oko 5.000 dela inspirisanih čuvenom Leonardovom slikom nastalih u razdoblju od 500 godina.
Pored slika i skulptura tu su i radovi kreirani u novim medijima, a glavni cilj ovog kapitalnog projekta jeste pokušaj da se odgovori na pitanje zašto je i kako Mona Liza dobila status ikone.
Izložba se sastoji iz dve tematske celine: prvi segment bavi se istorijom slavnog portreta i njegovim uticajem na kasnija dela, a drugi je posvećen „leonardizmu" i objašnjava kako je jedno remek-delo postalo svetski fenomen koje je ostavilo dubok trag u književnosti, grafičkom dizajnu a novije vreme i na internetu.
Među stručnjacima vlada uverenje da je Leonardo naslikao Mona Lizu u više verzija, između ostalog i kao akt, na šta upućuje pomenuti portret nage žene otkriven iza drvenog zida jedne privatne biblioteke.
Tezu da je reč o Leonardovom radu navodno potvrđuje dokument iz 1845. godine u kome piše da je portret gole dame nekada pripadao Napoleonovom ujaku, kardinalu Žozefu Fešu (1763-1839) i da je skoro čitav vek bio skriven iza drvenog zida u njegovoj privatnoj biblioteci pre nego što je došao u ruke Napoleonove familije.
Kardinal, koji je bio zaljubljenik u umetnost, posedovao je impresivnu kolekciju značajnih dela, između ostalog i Da Vinčijevog „Svetog Jeronima" koji se danas nalazi u galeriji u Vatikanu. Osim toga u jednoj belešci iz 19. veka piše i da je Žozef Feš „kupio portret Mona Lize, ljubavnice Fransoa I, koji je naslikao Leonardo da Vinči" od aristokratske porodice Rospiljozi iz Rima.
Nakon kardinalove smrti portret je najverovatnije pripao Napoleonu III da bi konačno završio u privatnoj kolekciji grofa Đuzepea Primolija, potomka Napoleonovog brata Lućana.
I pored opsežne dokumentacije stručnjaci ne isključuju mogućnost da je sliku uradio jedan od brojnih Leonardovih sledbenika, kopiravši original, zbog čega će „Naga Mona Liza" biti podvrgnuta detaljnim naučnim analizama.
„Lice nije identično, ali položaj ruku i koncepcija pejzaža u pozadini jasno podsećaju na 'Mona Lizu'", izjavio je Alesandro Vecozi direktor Muzeja Ideale.
Mogućnost da je Leonardo napravio i golišavu kopiju slavnog remek-dela spominjana je u više navrata i do sada je pronađeno šest potencijalnih obnaženih Mona Liza.
„Postoji bar šest 'golih' verzija koje su veoma bliske Da Vinčijevom načinu slikanja i sve se mogu svrstati pod njegovu školu. Najverovatniji scenario je da su njegovi sledbenici bili inspirisani izgubljenim originalom", istakao je Vecozi i dodao:
„ Originalna slika je verovatno pripadala seriji erotskih portreta koju su naslikali Leonardo ili njegovi učenici i koja nikad nije dospela u javnost jer su je smatrali neprimerenom. Potraga za 'Golom Mona Lizom' se nastavlja. Na tragu smo još jedne interesantne verzije u Las Vegasu ".
Iako je Da Vinči čuveno remek-delo naslikao pre pet vekova, „Mona Liza" je i dalje u žiži inetreresovanja brojnih naučnika, umetnika, pa čak i medicinskih stručnjaka, a pitanje identiteta ove tajnovite žene mnogi još uvek smatraju otvorenim.
Jedan od prvih odgovora iz 1517. godine glasio je da je ona verovatno „izvesna firentinska dama". Ipak, Đorđo Vazari, autor kratke biografije o Leonardu iz 1550. godine, identifikovao ju je kao suprugu Frančeska del Đokonda.
Prema Vazariju, Leonardo je po svom povratku u Firencu, između 1500. i 1506. godine, naslikao portret treće supruge firentinskog trgovca svilom. Sam Leonardo, koji nigde nije ostavio podatak da je reč o Đokondi, nedatiranu i neotpisanu sliku nije dao naručiocu već ju je zadržao za sebe. Popisivači 16. veka ovaj rad su opisali kao „sliku ljubavnice pod velom tajne".
Vremenom su se pojavile nove teorije koje su tvrdile da je u liku Mona Lize predstavljena neka druga žena tog doba, Izabela od Aragona, Cecilija Galerani, Izabela od Napulja ili slikareva majka, ali i da je možda reč o nekom od umetnikovih ljubavnika, pa možda i o autoportretu.
Međutim, vremenom je preovladala teorija da se ipak radi o Đokondi, što su potvrdili i najnoviji nalazi istraživačkog tima sa Univerziteta u Hajdelbergu koji je, na osnovu datiranih beleški na marginama jedne knjige iz oktobra 1503.godine, pronašao dokaz da je Liza del Đokondo bila model za Leonardovo delo.
Sam maestro je ovu sliku uvek nosio sa sobom kao neku vrstu vizit karte, tako da je ona oko 1530. godine završila u Francuskoj na dvoru kralja Fransoa I gde je izazvala opšte divljenje plemstva.
„Njen osmeh je tako blažen da se pre čini božanskim nego ljudskim", napisano je u izveštaju iz 1550. godine. Čak je i vojvoda od Bakingema bio očaran ovim portretom i kada je 1625. godine zatražio da ga prenese u Englesku, francusko plemstvo je poručilo svom monarhu da „ne dozvoli gubitak najlepše slike u celom kraljevstvu".
Do 1800. godine „Madam Liza", kako ju je zvao Napoleon, krasila je njegove privatne odaje, a 1804. godine prebačena je u Luvr, gde je i danas izložena pogledima miliona.
U 19. veku romantičari su od Leonarda stvorili svog velikog heroja pa je i broj kopija proslavljene „Mona Lize" naglo porastao. Ona je bila glavna opsesija mnogobrojnih pisaca i pesnika, od Markiza de Sada do Žila Mišela.
Međutim, najveću euforiju ovaj portret naslikan na ploči od topole, izazvao je 21. avgusta 1911. godine kada ju je italijanski lopov Vinćenco Peruđa skrivenu ispod mantila izneo iz Luvra. Pariska javnost ogorčeno je ismevala policiju zbog nesposobnosti da zaštiti delo neprocenjive vrednosti; karikature predstavnika vlasti deljene su širom Pariza.
S druge strane, namera lopova bila je da čuveni portret vrati kući, što je naišlo na odobravanje građana Italije. Vlada je ipak odlučila da „Mona Lizu" vrati u Luvr, što je i učinjeno nakon javnog izlaganja u Rimu, Milanu i Firenci. Peruđa je dobio blagu kaznu od sedam meseci zatvora, a Parižani su Đokondi priredili buran doček propraćen razglednicom sa Mona Lizom kako drži bebu i natpisom „Vratila se".
Zahvaljujući ovoj aferi slavno delo je postalo još poznatije, a Mona Lizin lik i misterija koja ga obavija široko su eksploatisani u umetničke i komercijalne svrhe, što su među prvima učinili dadaisti koji su ovaj portret posmatrali kao kulturni fetiš buržoazije.
Marsel Dišan izazvao je revoluciju u modernoj umetnosti kada je nacrtao brkove i bradu na njenoj reprodukciji. Oldus Haksli napisao je kratku priču „Đakondin osmeh", napravljena je opera o Đokondi kao femme fatale koja je imala nekoliko ljubavnika, a Net King Kol pevao je o Mona Lizi u svom velikom hitu iz 1950. godine.
Sedamdesetih godina prošlog veka Mona Lizin lik našao se na majicama, džemperima, šalovima, donjem vešu, šnalama za kosu, slagalicama, tanjirima i depilatorima; njen osmeh prodavao je sve od cigareta i sira do narandži iz Španije.
Delo kojim je renesansni genije Da Vinči uneo revoluciju u slikarstvo, redefinišući tradicionalni način portretisanja toga vremena, inspirisalo je brojne radove visoke umetnosti. Paradoksalno, Mona Liza je u međuvremenu postala i nepresušni izvor kiča i beskrajnih spekulacija.
Sonja Bikić
 |
