Goran Petrović
Pre par nedelja tridesetak manje ili više poznatih javnih ličnosti uputilo je Apel demokratskoj javnosti. Kako sebe doživljavam kao deo iste, to jest baš te demokratske javnosti, Apel sam sa velikim zanimanjem pročitao ali se na njega nisam niti ću se odazvati. Iako među potpisnicima ima veoma značajnih, uglednih, uspešnih i hvale vrednih ljudi sa javne, političke, naučne i kulturne scene, koje i sam veoma poštujem. Pa u čemu je onda problem?
„Srbija se danas nalazi u situaciji kada su ugroženi ionako krhki potencijali za promene i reforme, uz poštovanje i razvijanje demokratskih vrednosti modernog evropskog društva"' - kaže se na početku Apela sa čime se u potpunosti slažem. Potom se malo „nategnuto" pravi neuspela paralela sa petim oktobrom tako što se sadašnja situacija na političkoj sceni Srbije na neki način izjednačava sa onom predpetooktobarskom i traži „drugačiji model javnog angažmana i odgovornosti za zajednicu onih koji u njoj imaju određeni ugled i uticaj". Ni u tome nema ničeg spornog.
Ali šta je to što je toliko zabrinulo potpisnike Apela da „svesni odgovornosti prema Srbiji i njenim građanima obznane da nemaju prava da ostanu pasivni i pozovu demokratsku javnost, da se mnogo aktivnije uključi u politički život i preuzme važnu ulogu u vraćanju interesovanja građana za politiku jačanja evropskog, reformskog i građanskog pokreta u Srbiji?" Verovali ili ne to su nedavno održani lokalni izbori u Srbiji!? Odnosno u tri njene opštine!
Zato se u meni već ovde rodila sumnja. Šta se to tako strašno desilo na tim lokalnim izborima, na kojima se inače odlučuje o tome ko će u gradovima Srbije organizovati i voditi komunalne službe i gradske institucije koje nemaju nikakv uticaj na državnu politiku, ili bilo šta što ugrožava „evropski, reformski i građanski pokret u Srbiji"? Ako izuzmemo činjenicu da je na ovim izborima izlaznost građana bila mala, da je Sandžačka demokratska stranka Rasima Ljajića prvi put izašla samostalno na izbore van svog „matičnog područja" i na njima zabeležila uspeh, a LDP ostvario loš izborni rezultat baš niša. Dve najveće stranke, nekada SRS a sada SNS i DS su još jednom pokazale da imaju najveću podršku u biračkom telu, a i odnos snaga takozvanog demokratskog i narodnjačko-nacionalističkog bloka je ostao manje više isti.
A posle ovih početnih uglavnom uopštenih konstatacija koje izazvaju sumnju ili barem nedoumicu sledi sugestija pripadnicima demokratske javnosti da „građankama i građanima objasne da su evropski put i reforme, a ne odustajanje od politike i sopstvenog života, najbolje rešenje za njihove probleme'' i preporuka da ličnim primerom učine sve da se pasivnost birača i rezultati pomenutih izbora promene. Nakon toga sledi ono što je po meni sporno!
Izražavajući spremnost da i sami učine nešto konkretno potpisnici Apela tu spremnost demonstriraju pozivajući „građanke i građane da se dodatno angažuju kako bi podrška modernizaciji Srbije i evropskoj opciji bila svakodnevna i snažnija''. U tom cilju, kažu dalje oni, „sadašnja situacija nas obavezuje da javno podržimo, pre svega Liberalno demokratsku partiju...''. I tu maske konačno padaju a sve postaje mnogo jasnije. Iako nije nikakva tajna da su gotovo svi potpisnici Apela, ili ogromna većina, simpatizeri LDP-a, biva više nego očigledno da ovo nije Apel za spas Srbije, za nastavak reformi, demokratizacije društva i puta u Evropu već Apel za spas posrnule Liberalno demokratske partije. Čiji je pad popularnosti zabeležen i na nedavno održanim lokalnim izborima!! Kao i da potpisnici Apela sudbinu Srbije pretenciozno izjednačavaju sa sudbinom odnosno opstankom LDP-a iako se formalno uzdaju u celokupnu demokratsku javnost. Zato je ovaj Apel ostao gotovo neprimećen od te iste demokratske javnosti i nije proizveo nikakav efekat. Sumnjam da bi bilo drugačije čak i da su potpisnici Apela nakon što su pre svega podržali LDP makar i pomenuli još neku stranku, instituciju, organizaciju, udruženje građana, pokret, NVO... Ovako se to „pre svega'' suštinski svelo na „samo i isključivo'' što je ubeđen sam dodatno iritiralo tu takozvanu demokratsku javnost!
Zato je bilo bolje da su ove umne i ugledne glave umesto Apela za spas LDP-a pre nego što je formirana vlast u Beogradu uputile Apel LDP-u da ni pod kakvim uslovima ne ulazi u koaliciju sa SPS-om. Tako bi stranka pokazala doslednost, principijelnost, zadržala moralni integritet i politički kredibilitet a time i svoj rejting i ne bi joj bili potrebni nikakvi apeli za spas. Tako bi LDP i danas imao sva prava da negoduje zbog postavljenja SPS-ovskih kadrova na rukovodeća mesta kulturnih institucija u Beogradu i kritikuju politiku DS-a i SPS-a. Mada sumnjam da bi takav apel bio uslišen jer LDP nije partija već preduzeće, koje se kao i svako drugo preduzeće ne bavi politikom već sticanjem profita. Zato je vlasnik Liberalno demokratskog preduzeća nakon prelaska cenzusa na republičkim izborima brže-bolje pohitao da stane u red pred republičku, gradsku i tajkunsku kasicu kako bi primio svoj deo . I to je videla i shvatila sva javnost pa i ona demokratska. I odlučila da to više ne podržava!!
Ako im je već bilo do apela, mogli su predsedniku LDP-a da upute Apel da promeni Statut jer je postojeći ne samo nedemokratski već i staljinistički. Po njemu naime niko ne može ni teoretski ni praktično da smeni aktuelnog predsednika to jest Čedomira Jovanovića. To je mora se priznati baš lepa i očigledna demokratija a o liberalizmu da i ne govorimo. Osim toga mogli su da apeluju na Jovanovića da demokratskoj i ostaloj javnosti objasni od čega tako raskošno i raskalašno živi. Od čega zimuje u Šamoniju i letuje na Mikonosu, od čega plaća kiruju za iznajmljeni stan od 2.500 eura ili plaća bocu vina 5.000 jer to očigledno ne čini od poslaničke plate.Odgovori na ta pitanja pomogli bi LDP-u više od bilo kakvog i bilo čijeg apela!
Na kraju i pored ili baš zbog velikog i iskrenog poštovanja prema Latinki Perovič, Filipu Davidu, Mirku Đorđeviću, Kosti Bunuševcu, Nenadu Marjanoviću i ostalim potpisnicima Apela moram reći, ne kao neko ko je jedan u nizu onih koje je Jovanović prevario i pokrao, već kao neko ko je dao veliki doprinos stvaranju LDP-a da je za spas ove partije najbolje uputiti apel Jovanoviću da se povuče sa mesta predsednika i lidersku poziciju ustupi nekom boljem i poštenijem od sebe.
To je jedini način da se spasemo ovu stranku i „da deblokiramo zaustavljene reforme u zemlji. To je najmanje što možemo da učinimo kao odgovorni ljudi koji ne predstavljaju političku partiju, ali dele njene vrednosti, aktivizam i energiju''.
 |
