 Dule Nedeljković ponedeljkom
Ilustracija: Milan Zindović
Kako početi tekst, a ne zaplakati? Ja ne znam kako se u psihologiji zove poremećaj da osoba koja izvređa drugu, traži od iste da joj se izvini. Je li? to manijakalna šizofrenija, psihopatološka oholost, prijapizam? Nema veze, neka se pametniji od mene bakću sa tim. Ali to je definitivno dijagnoza odnosa između države Srbije i njenih nesretnih naseljenika.
U protekloj nedelji smo svašta-nešto saznali. Da je Miki Maus bruka i sramota za celu familiju miševa od belih-eksperimentalnih, crkvenih, poljskih pa sve do kapitalaca koji za vreme ovih monsunskih kiša mutiraju po Dorćolu, nije nikakva tajna. Ali da je lider u mišjem svetu u nauci i tehnologiji, to mu se ne može osporiti. Dok se njegova rasa švrćka po laboratorijskim lavirintima, podrumima, trči na točku u kavezu, Miki Maus se razleteo po atletskoj stazi kakve nema nigde osim u Beogradu i svakom stadionu na svetu. Svako normalan mora da se zapita da li je on normalan!? Koliko čovek mora da bude glup da se da nagovoriti na sto metara galopa po atletskoj stazi. Kome li je palo na pamet da će to glasačima biti simpatično?
Marketinškim genijalcima na službi kod Šapera, poznatog kreativca čije se pesničko remek delo svodi na „a ja kažem a, a gde je amerika", ili nekom insajderu unutar te klike koji se ludo zabavlja instruišući DS vladare kako da se ponašaju pred širokim narodnim masama, među kojima u ovom trenutku uživaju poverenje kome cifra (poverenju), iskazana u procentima, počinje sa nulom. U stvari, sto posto bi bilo tako da DS nema nasilni uvid i kontrolu nad činjeničnim stanjem i brojem svojih sigurnih glasova. Svako radno mesto u državnom sektoru, koji se neumitno proširuje uprkos krizi, koje će uposleni poslušnici braniti po cenu života svoje vladajuće stranke, plus još pet-šest lokalnih pijanaca iz kafančuge na Đeram pijaci koji imaju uplaćeno po dva pića dnevno dok je njihova omiljena stranka na vlasti, im garantuju barem koalicioni kapacitet. Ja zaista nisam mogao da verujem u to (piće za dž) dok mi se Miša krojač nije zakleo u decu. Njima opštinska vlast plaća ture dnevno da bi kad-tad glasali za njih. Vrh!
Da malo uronim u rad i izgled ljudi u toj marketinškoj agenciji pod imenom „Vlada Srbije i njeni sateliti". Zadržaću se ipak samo na outfitu i dres kodu, a možda i proširim barem malo. Dakle, na jutrošnjem brejnstormingu je zaključeno sledeće: Šutanovac obavezno da nosi sat i dalje na desnoj ruci, zato što narod voli harmonikaše čiji je zaštitni znak čuka na desnici. Cvetković da nosi bradu jer kada treba da se 'vata magla obrijanog ga neće prepoznati. Đelić da ne izlazi iz svog kostima, Vuk Jeremić da i dalje pere zube petardama, Dačiću je barem za ovog mandata zabranjeno da konstantnim plastičnim operacijama izbeljuje rumene obraze jer nam je potreban psihofizički priseban za vreme bespoštedne borbe protiv korupcije koju je najavio koktel predsednik Tadić još 1874 godine. Da se metiljavoj ministarki finansija svaki dan oljušti po jedna pomorandža i tako to. Krkobabiću da se da ulica u Beogradu, zaslužio je. Da je strogo zabranjeno komentarisati u javnosti vanbračnu zajednicu Dinkić-Matić-Milosavljević.
U slučaju elementarnih nepogoda praćenih jakim vetrom i gradom naređeno je da se Đilas izvede iz kraljevskih odaja i postavi na sred Terazija ne bi li se gromovi artikulisali na njegovim ekstremno primetnim ušnim školjkama. I da se ne pomera sve dok dobuje kiša u ritmu tam-tama. Je l neko zaboravljen? A, da. Mili nam ministar prosvete Obradović zvani 2+2 jednako je 5. On ima da bude u debelom šteku dok traje Srbina Univerzijada, zato što studenti nemaju veze sa prosvetom u ovoj zemlji, pa da se slučajno ne trpa u resor koji mu nije blizak. Mrkonjića po kazni ostaviti pred lap-topom dok ne ubode slovo A na tastaturi. Kraj sastanka.
Dok svinjski grip hara i kosi po Srbiji, debeli Srba (ako neko ne zna to je onaj nesretni dživdžan, koji je maskota neke tamo Univerzijade) prima želje, čestitke i pozdrave sa svih strana. Kao, Srbo ti si super, do jaja si, kako ti je lepo naselje, bazeni su ti ludilo, publika divna i puna ljubavi ka rukovodstvu Univerzijade, jednom rečju haos-brate! Na zatvaranju će ti pevati kulturni lideri zapadnog Balkana, Leontina, Željko Joksimović, Kristina Kovač a recital „Stojanka majka Knežopoljka" na ruskom će odurlati raspomamljena avet prošlosti, koju je glupi Baš Čelik otključao i pustio među nas ne sluteći da će nam to čudovište iz Sibirske lagune po imenu Žigon Ivana krojiti kulturnu politiku u budućnosti. Kada ona rasplete kosu, pa se urokljivo ateističkim pogledom zagleda u nebo, pročisti grlo kefirom i gromovitim glasom progovori: „Raz-dva-tri, svi ste mi na sisi ćapćali, MALJČIKI" svoje naočare pune suza će brisati član upravnog odbora filmskog festivala u Sopotu gospodin Šaper Srđan. Kakav galamatijas likova.
Razmišljam gde bih ja mogao svoju guzicu da uvalim. Ne znam da pišem, ne znam da pevam, karijeru harmonikaša mi je sjebao sat koji nosim na levoj ruci, ne znam da đuskam, ne znam da recitujem, ne znam da žongliram. Ja sam bez talenta. Bedak. Mogu da računam, ako se ovih dana učlanim u DS da ću stići da do BEMUSA budem nešto tamo. Ima u toj klasičnoj muzici momenata koji me uzbuđuju. Omiljeni kompozitor mi je Dostojevski, a najviše volim zvuk triangla u operi „Kad su cvetale tikve". Mogu i da terciram Žigonki dok se bacaka po bini, bez prestanka recitujući na ruskom. Grehota da joj ne montiraju binu na Ušću i da ona 24 sata dnevno tamo kazuje stihove. To što ona predstavlja, moja pokojna baba Zorka je zvala profesionalna narikača. Joj, kud da zaboravim doajena našeg glumišta Emicu Braunović. Imala je zapaženu ulogu u remek-nedelu domaće kinematografije „Belo odelo", gde je glumila belo. E, pa ta Vam je dragi čitaoci direktno iz Žitorađe uskočila u fotelju u Ateljeu 212. Pokojni bife je po kazni prebačen u raj. Kako li je mrtvima, kada vide ko je živ ostao posle njih!? Kultura nam identična situaciji kao kada bi mladi naraštaji iz DS-a uz gitaru na obali reke Stiks pevali: „Lane mojeee, ovo-ono!" I još jedna pouzdana informacija iz domena kreativnosti. „Znači, ispoštuj me - Demokratska stranka Boris Tadić za predsednika", to im je slogan za sledeće izbore. Rekao mi je jedan od visokih funkcionera te stranke. Ali o tome više u sledećem broju.
Moram još jedan kulturološki fenomen da pomenem. U anketi urađenoj među tek punoletnim bilmezima i njihovim posestrinama, budućim sigurnim glasovima a koga drugoga do DS-a, je za najznamenitijeg Srbina izabran Kristijan Golubović. Ja stvarno nemam ništa lično protiv dotičnog kao što nemam ništa ni protiv Tesle, Nušića, Dragana Džajića, Baje Pašića, Đinđića. To su bili heroji moje generacije. Ove nove rastu genetski modifikovane urađene po korporativnom modelu tupana 21 veka uz na našem medijskom prostoru svesrdnu pomoć dveju televizija koje terorišu dobar ukus Srbije, pa mi se Kristijan nameće kao logičan model u odrastanju klinaca. Na jednoj smo protekle nedelje saznali da homoseksualci gutaju spermu, a na drugoj da je Mlađan Dinkić lep, obrazovan, načitan, elokventan, šarmantan, jedan naprosto božanstven čovek koji svojim briljantnim potezima vodi Srbe u koloni po jedan sa prstom na ustima na putu ka središtu planete Zemlje.
A na proplanku podno Rudnika gde je ulaz u pećinu, stoje: Stoja, Ceca i Mile Kitić i sa prezirom ka kolonama ljudi bez imena, pevaju: „We all live in yellow submarine, yellow submarine, yellow submarine".
 |
