Pre nekoliko nedelja tridesetak manje ili više poznatih javnih ličnosti uputilo je Apel demokratskoj javnosti. Kako sebe doživljavam kao deo iste, to jest baš te demokratske javnosti, Apel sam sa velikim zanimanjem pročitao ali se na njega nisam niti ću se odazvati. Iako među potpisnicima ima veoma značajnih, uglednih, uspešnih i hvale vrednih ljudi sa javne, političke, naučne i kulturne scene, koje i sam veoma poštujem. Pa u čemu je onda problem?
Pre nekoliko nedelja tridesetak manje ili više poznatih javnih ličnosti uputilo je Apel demokratskoj javnosti. Kako sebe doživljavam kao deo iste, to jest baš te demokratske javnosti, Apel sam sa velikim zanimanjem pročitao ali se na njega nisam niti ću se odazvati. Iako među potpisnicima ima veoma značajnih, uglednih, uspešnih i hvale vrednih ljudi sa javne, političke, naučne i kulturne scene, koje i sam veoma poštujem. Pa u čemu je onda problem?
„Srbija se danas nalazi u situaciji kada su ugroženi ionako krhki potencijali za promene i reforme, uz poštovanje i razvijanje demokratskih vrednosti modernog evropskog društva"' - kaže se na početku Apela sa čime se u potpunosti slažem. Potom se malo „nategnuto" pravi neuspela paralela sa petim oktobrom tako što se sadašnja situacija na političkoj sceni Srbije na neki način izjednačava sa onom pretpetooktobarskom i traži „drugačiji model javnog angažmana i odgovornosti za zajednicu onih koji u njoj imaju određeni ugled i uticaj". Ni u tome nema ničeg spornog.
Ali šta je to što je toliko zabrinulo potpisnike Apela da „svesni odgovornosti prema Srbiji i njenim građanima obznane da nemaju prava da ostanu pasivni i pozovu demokratsku javnost, da se mnogo aktivnije uključi u politički život i preuzme važnu ulogu u vraćanju interesovanja građana za politiku jačanja evropskog, reformskog i građanskog pokreta u Srbiji?" Verovali ili ne to su nedavno održani lokalni izbori u Srbiji!? Odnosno u tri njene opštine!
Zato se u meni već ovde rodila sumnja. Šta se to tako strašno desilo na tim lokalnim izborima, na kojima se inače odlučuje o tome ko će u gradovima Srbije organizovati i voditi komunalne službe i gradske institucije koje nemaju nikakav uticaj na državnu politiku, ili bilo šta što ugrožava „evropski, reformski i građanski pokret u Srbiji"? Ako izuzmemo činjenicu da je na ovim izborima izlaznost građana bila mala, da je Sandžačka demokratska stranka Rasima Ljajića prvi put izašla samostalno na izbore van svog „matičnog područja" i na njima zabeležila uspeh, a LDP ostvario loš izborni rezultat baš niša. Dve najveće stranke, nekada SRS a sada SNS i DS su još jednom pokazale da imaju najveću podršku u biračkom telu, a i odnos snaga takozvanog demokratskog i narodnjačko-nacionalističkog bloka je ostao manje više isti.
A posle ovih početnih uglavnom uopštenih konstatacija koje izazivaju sumnju ili barem nedoumicu sledi sugestija pripadnicima demokratske javnosti da „građankama i građanima objasne da su evropski put i reforme, a ne odustajanje od politike i sopstvenog života, najbolje rešenje za njihove probleme'' i preporuka da ličnim primerom učine sve da se pasivnost birača i rezultati pomenutih izbora promene. Nakon toga sledi ono što je po meni sporno!
Goran Petrović 
