Miloš Nemanjić
politikolog, Beograd
Vrhovni sud je doneo presudu kojom je zabranio knjigu "Slučaj službenika Aleksandra Tijanića" koju je izdao YUKOM, a obrazloženje zabrane je sledeće: „autor ima isključivo pravo da objavi svoje autorsko delo i da odredi način na koji će se delo objaviti", kao i da „autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela, a naročito da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi".
Prenosim vam posledice ovakve presude.
Mrak. Jauci. Patnja. Plamen liže na sve strane, usijavajući svodove skučene ovalne pećine. U njoj se gužvaju ljudi u isprepletanom kovitlacu. Bezoblični, napaćeni, sa izrazom straha i beznađa. Po njihovim glavama hoda vitak gospodin obučen u jarko crvenu boju. Drži užareni bič u ruci. Svaki put kad pukne bičem, jauci postaju jači i očajniji. Iz njegovih očiju seva zloba i nekontrolisani bes. Brzo prelazi pogledom po bezobličnoj masi, tražeći nekoga.
Pošto je ugledao Staljina, Beriju, Hitlera i Gebelsa, otpočeo je besomučno da ih bičuje i urla glasom koji podseća na oluju: „Gubite se iz mog Carstva, niste zaslužili da budete ovde, nestanite u beskraju svemira!"
Ova četvorica uglas povikaše: „Zašto, Gospodaru Tame, zar te na Zemlji nismo služili verno, do kraja naših bednih života?"
Đavo, jer je to upravo bio gospodin u crvenom, odgovori jarosno: „I ja sam do malopre tako mislio, ali čak se ni vi niste setili onoga što se moj mili đak Šaper setio, a u delo sprovela Sonja Brkić! Tornjajte se u niži krug pakla, moram d napravim mesta za njih!"
Istovremeno, na Zemlji, jedan novinar nervozno očekuje da neko sa druge strane žice podigne slušalicu. Međunarodni poziv, iščekivanje ga ubija. Počinje da se znoji, srčani ritam se ubrzava...
„Alo" začuje sa druge strane.
„Gospodin Bora Milošević?" pita novinar, sav srećan što se neko javio.
„Da, šta hoćete?" - upita novinarev sagovornik grubo i odsečno.
„Da vas zamolim za autorizaciju izjave Slobodana Miloševića - Volim i ja vas..." Sagovornik ga prekida:
„Za to morate da pitate Miru ili Marka. Ja ne znam gde su oni, ali ću vam dati broj telefonske govornice koja se nalazi između Perma i Vladivostoka, pa se možda desi da baš kad vi pozovete, neko od njih dvoje baš u tom trenutku tuda prođe i baš u tom trenutku poželi da se javi na telefon...Evo broja..."
Novinar zapisa broj i taman zausti da se zahvali, kada začu zlokobno - tu,tu,tu,tu...
Sa još većom zebnjom, novinar okrene broj koji je dobio. Negde između Perma i Vladivostoka, zazvoni telefon u jednoj govornici. Žena sa cvetom u kosi koja je slučajno tuda prolazila, poseže za slušalicom i glasom punim sete i ljubavi, reče:
„Saša? Dragi moj ministre, baš mi je drago da me zoveš, moram priznati da sam bila malo ljuta kad si prihvatio da budeš direktor javnog servisa, ali me je program ipak oduševio. One svadbe, za dva dana, to je baš lepo... pa onda oni intervjui glavnog urednika sa unapred spremljenim pitanjima i odgovorima... Molim? Nije Saša, a-ha, e pa, onda, pogrešili ste broj."
Novinar ostade sa slušalicom u ruci i izrevoltiran, napisa sledeću rečenicu: „Na kontramitingu, Slobodan Milošević izgovorio je onu legendarnu rečenicu koja se odnosi na ljubav ne samo prema jednoj osobi, već u širem, metafizičkom smislu, na ljubav prema čovečanstvu, ili uže posmatrano, prema naciji kojoj pripadate."
 |
