Goran Petrović
Pre nekoliko godina, krajem aprila, pozvao me je prijatelj i pitao da li sam planirao nešto za predstojeće prvomajske praznike?
Pošto je moj odgovor bio negativan, predložio mi je da zajedno odemo do njegovih prijatelja u Slovačkoj. Zašto da ne, pomislio sam jer osim u Bratislavi, nisam bio u drugim delovima ove države. S obzirom na to da su pomenuti slovački prijatelji mog prijatelja bili i veliki prijatelji Srbije, da su čak i govorili srpski, dileme nije bilo.
Tako sam upoznao Jana i nekoliko dana proveo sa njim, njegovom porodicom i prijateljima. Tada sam video i obišao njegovu fabriku nameštaja, koja je nekoliko godina pre toga bila samo jedna u nizu propalih komunističkih preduzeća, bez ikakve perspektive.
U teška tranziciona vremena koja su slična u svim zemljama koje kroz nju prolaze, Jan i njegovi prijatelji su razmišljali, šta u novoj državi i novom političkom i privrednom sistemu mogu da rade, pa su odlučili da se udruže i kupe propalu fabriku nameštaja koja je bila jedini privredni objekat u njihovom gradu. Nije to bilo baš tako lako, kao što sada izgleda jer su i tamo postojali korumpirani i nezainteresovani državni činovnici i stečajni upravnici, kojima se nije žurilo da iz komunizma pređu u kapitalizam, neznanje i nesnalaženja države i sve ostale prateće pojave te famozne tranzicije.
Fabrika je, naravno, prvo bila nerealno procenjena na nekoliko miliona eura, ali je nakon nekoliko propalih tendera i izgubljenih godina, cena desetostruko smanjena. Tako su do juče obični građani malog slovačkog grada na granici sa mađarskom, preko noći postali kapitalisti i suočili se sa svim surovim zakonima ovog sistema. Najteže nam je bilo, pričao mi je tada moj novi prijatelj, da podignemo prvi kredit za kupovinu prve mašine. Jer kada smo sagledali stanje u fabrici i kao svi normalni ljudi uveli neki elementarni red i domaćinsko poslovanje, pred nas se kao najveći problem postavio problem zastarele opreme. Zato smo mesecima obijali pragove banaka ne bi smo li izmolili taj kredit. Ne za kupovinu službenih automobila, telefona, kompjutera i ostalih stvari koje nisu u funkciji proizvodnje, već naprotiv, za nabavku mašine neophodne proizvodnom procesu.
A kada smo nabavili tu prvu mašinu i počeli kako tako da radimo, morali smo opet da molimo za nove kredite i nove mašine, ali su stvari svakim danom bivale sve lakše. Kada smo kupili sve mašine neophodne za jedan pogon ili jednu proizvodnu liniju, prelazili smo na drugu i tako redom. A onda smo kao uspešna mala privatna firma, potpisali ugovor o dugoročnoj saradnji sa Ikeom i to je ovo što sada vidiš. A to što sam ja tada video je bila fabrika sa kompletno obnovljenom tehnologijom proizvodnje nameštaja koja je radila u tri smene i imala godišnji obrt od recimo 15-20 miliona eura. Koja proizvođačima mašina i opreme, koji sada na svim sajmovima proganjaju njene vlasnike, sa lakoćom obara cene ponuđenih mašina i opreme i menja uslove prodaje i plaćanja. Onima kojima niko nije hteo da da kredit od 50.000 eura za kupovinu te prve mašine, sada svi nude kredite jer imaju garancije velike i moćne IKEA, za investicije do 50 miliona eura! Hteo je prijatelj da investira i u Srbiju u fabriku medijapana, ali ga je kriza preduhitrila. Kriza i IMT?!
Zato možete misliti kako sam se osećao, kada sam u novinama pročitao vest, da velika i moćna IKEA razmišlja o odlasku iz Srbije „zbog skupog građevinskog zemljišta i nepostojanja odgovarajućih lokacija za gradnju fabrike i prodajnih salona, u šta bi trebalo da bude uloženo 1,1 milijardi eura". Osim navedenog, po rečima regionalnog direktora IKEA za Srbiju, postoji i mnoštvo drugih prepreka za investitiore, kao što su veličina placeva, nepostojanje prateće infrastrukture, urbanističkih planova i zemljišnih knjiga. Ali je svakako najvažnija bez obzira na sve te nedostatke, previsoka cena građevinskog zemljišta. I IMT usuđujem se da dodam ja.
Ne naravno propala Industrija motora i traktora iz Rakovice već sindrom i način razmišljanja srpskih političara, ministara, direktora, načelnika, šefova i ostalih mnogobrojnih činovnika i činovničića, partijskih aparatčika i tajkunsko-kriminalnih moćnika, koji je odavno definisan kao IMT! Ima l' Mene Tu? Odnosno, gde sam ja u svemu tome? Koliki je moj deo odnosno moj honorar, moja provizija ili jednostavno rečeno moj mito? I dok taj političar, ministar, direktor ili najobičniji opštinski ćata ne nađe sebe u svemu tome, odnosno ne dobije odgovor na to pitanje u Srbiji ne može ni da započne, a kamoli da se završi bilo kakav posao!
A u slučaju IKEA-e očigledno niko od neophodnih i potrebnih za uspešno obavljanje ovakvog posla nije bio tu. Da li zbog toga što IKEA nije htela tako da radi, ili što nije prihvatila one koji su hteli da se u tu priču umuvaju naivno verujući da njihovo prisustvo nije neophodno, nikada nećemo saznati.
Ali zato znamo da su svo građevinsko i ostalo zemljište uz auto-put davno pokupovali preduzimljivi drugovi tajkuni, zahvaljujući preduzimljivim drugovima i gospodi političarima. Kupujući propale socijalističke firme ili poljoprivredne kombinate, čije je zemljište potom ekspresno menjalo namenu u građevinsko. Zahvaljujući tome što su svi bili tu. I propali socijalistički direktori i novi ministri i gradonačelnici i poslanici i direktori gradskog građevinskog zemljišta i opštinske ćate... Svi osim IKEA. Koja sada zahvaljujući tome što u ceni zemljišta koje joj se nudi, a koje je i kupljeno samo i isključivo o tom cilju, ima svih njih odnosno njihovih IMT-a, talova i njihovog mita, mora papreno da ga plati da bi na njemu mogla da gradi svoju fabriku!!
Zato mi donosimo Zakone o informisanju, kojima zabranjujemo onima koji imaju oči i vide šta se radi, koji imaju mozak i to shvataju, i jezik pa govore ili olovke pa njima pišu o tome što su videli i shvatili, da to podele sa građanima. Zato mi ne branimo javni interes već korumpirane političare i lopove, koji su odgovorni za to što je pravim investitorima građevinsko zemljište skupo, što nema adekvatnih parcela, što one nisu opremljene, što su nam zemljišne knjige neažurne a detaljni urbanistički planovi lako promenljivi.
Umesto da IKEA-u i sve ostale koji u ovu bankrot državu žele da investiraju, ne milijardu već milion eura poljubimo u dupe i istog dana donesemo leks specijalis, koji će im omogućiti da dobiju i neophodno građevinsko zemljište, zajedno sa svim potrebnim dozvolama. Za čije je dobijanje, ako apstrahujemo IMT i sve ostale otežavajuće okolnosti, danas potrebno godinu i po dana, što je skoro duplo više nego za izgradnju jednog IKEA-inog prodajnog salona!!
A dok se to ne desi IMT će potpuno uništiti ovu zemlju i svaki sledbenik ove ''religije'' će biti spreman, da bez razmišljanja donese bilo kakav zakon, odluku ili rešenje, kojim se državi nanosi milionska šteta, pod uslovom da on zaradi par hiljada eura, odnosno neće prstom maći da omogući državi da zaradi milijardu, ako on nije u svemu tome. On i njegov IMT!
 |
