 Nebojša Spaić
Beograd
Impotentna država, nemoćna da obezbedi jedan omanji skup (uspela je jedino da se gnjecavo samozadovolji vojnom paradom i vibratorskom avio-penetracijom), pokazala je konačnu nesposobnost. Nesposobna da uhapsi ratnog zločinca Ratka Mladića, nesposobna da pronađe ubice Slavka Ćuruvije, nesposobna da se odupre tajkunima, nesposobna da makar uspori sveopštu prevlast sopstvenog korupcionaštva, nesposobna da se vidljivo pokrene ka Evropi, nesposobna da sagleda ozbiljnost socijalnih problema, nesposobna da reši i jedan jedini problem sa kojim se suočava - uspešno ne može da demonstrira ništa do svoju vulgarnu totalitarnost i represivnost.
Naravno da su takozvani desničari, lažne patriote, navijački huligani i uopšte neonacisti odvratni, naravno da je novinarstvo kurirskog tipa nesvarljivo, ali - nije to razlog da se hapse dripci po ulicama samo zato što su dripci, kao što, uostalom, nije bilo ni razloga da se donosi onakav Zakon o informisanju, sa istim ciljem - uskraćivanjem slobode. To je samo izgovor za uvođenje represije. Kao što je parada ponosa bila samo izgovor bolesnim nasilnicima da se obračunaju sa bilo čime što je drugačije, jer oni kidišu ne samo zbog drugačijeg seksualnog opredeljenja, već i zbog drugog jezika, nacije, kluba za koji se navija, vere, uskoro boje kose ili, što reče neko, odluke da se jede pljeskavica tokom posta, tako je i država pronašla izgovor da zabrani okupljanja i počne da hapsi po ulicama. I njima lepo. I jednima i drugima - lako će se represivna država naći sa nacistima, jer to je ta ista matrica ponašanja, nastala iz nesposobnosti da se problem, bio on privatni, koji se ispoljava kao patološki, socijalni ili ekonomski, bio on državni, za početak shvati, a onda počne i da rešava.
Država je načinila najgoru stvar po samu sebe - drastično je prekršila slobode, koje bi trebalo da štiti. Uskraćivanjem zaštite povorke ponosa, uskratila je najosnovnije pravo - pravo na različitost i pravo na samoiskazivanje. Pravo da čovek kaže "Ja sam to i to, ja sam taj i taj." To je, pri tom, uveliko bio prestao da bude skup manje uobičajenih seksualnih opredeljenja i postao simbol otpora nasilju, netoleranciji, skup protiv nazadnjaštva i zatucanosti. Država i političari ne samo da to nisu shvatili, nego su pokazali sopstvenu retrogradnost, istina nemušto dozvoljavajući mogućnost da drugačiji od onoga za šta se predstavljaju postoje, ali ne shvatajući potrebu da se aktivno uključe u obezbeđivanje nesumnjivo uskraćenih LBGT prava i obezbeđivanje mogućnosti svim drugima koji su to hteli da im kažu da je OK da budu drugačiji. Država je dozvolila da primitivci mogu da zabrane kome hoće da dođe u grad, da sociopate osvoje društvo.
Država je, rekavši da ne može da obezbedi skup, rekla - u pravu ste vi koji ste pretukli i u ambis bacili Brisa Tatona, vi što prebijate Australijance, pucate po Englezima, napadate i razbijate autobuse, vi koji vrebate svakog ko je od vas drugačiji. Ubij, zakolji, da drugi ne postoji. Država je čak rekla - i ja bi malo, da hapsim koga mogu, može i vas, svoje, za početak, pa ću posle one druge, pa treće, pa redom.
Pozitivno, međutim, iznenađuje društveni odgovor nasilnicima i državi koja ih je ovlastila da haraju, pa ih potom privođenjima samo pljeska roditeljski po guzi, da bi kasnije mogla da isprebija decu koju ne smatra svojom. Ne samo očekivano NVO i diplomatska scena, ne samo, manje očekivano, pretežan deo civilizovanih medija, ne samo, sasvim neočekivano, poneki političar, nego i solidan broj običnih građana, u svakodnevnoj komunikaciji, pokazuje solidarnost, razumevanje i toleranciju za paradu ponosa i zgražava se ne samo nad huliganima, nego i nad ponašanjem države i njenom nekompetencijom. Naučena na iskustvu svog protivnika još 9. marta, pa tokom zimskih protesta, i najzad 5. oktobra, vladajuća politička elita koja sačinjava državu možda će to i shvatiti - pošto radi jedino u svom političkom interesu, postoji nada da će da razumeti da joj sadašnje ponašanje ide tom interesu nasuprot, pa će ga promeni.
 |
