|
Vođenje sportske politike u Srbiji:izbegavanje reformi sprovođenjem beskonačne tranzicije |
|
11.10.2009. |
 Stavovi Građanskog bloka
Od 1991. godine, tačnije od započinjanja procesa raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, sport i sportski sistem Srbije nalaze se u procesu tranzicije. Taj proces prelaska sportskog sistema Srbije iz ambijenta jednopartijske države i samoupravnog socijalističkog sistema ekonomskih odnosa u ambijent višepartijskog sistema i slobodne tržišne utakmice, još uvek traje, bez vidljivih pokazatelja kada će biti okončan.
Činjenica da se sport i sportski sistem Srbije nalaze u stagnaciji već više od jedne decenije nije presudno uticala na političke elite Srbije da u proteklim godinama odlučno krenu u sprovođenje suštinskih reformi u oblasti sporta. Velika ekonomska kriza i ratno okruženje iz 90-ih godina XX veka ostavili su traga na stanje celokupnog sportskog pokreta u Srbiji. Sportski objekti su usled lošeg održavanja oronuli, najbolji sportisti i sportski stručnjaci su u značajnom broju napustili zemlju i otišli da rade u sredinima u kojima se njihov rad mnogo bolje plaća, a domaći sportski klubovi su osiromašili i ne uspevaju da zabeleže značajnije rezultate na međunarodnoj sportskoj sceni. Uticaj politike na sport je ojačao, a hroničnu besparicu sportske (nevladine) organizacije sve češće pokušavaju da reše time što za svoje funkcionere biraju političare, u nadi da će im oni nekako transferisati deo novca koji se nalazi u državnim fondovima.
Usled takvih društvenih okolnosti, pred sportskim sistemom Srbije - sportskim organizacijama i državnim organima nadležnim za pojedine poslove u sportu - pojavio se veliki broj izazova koji se ogledaju u potrebi hitnog sprovođenja organizacionih, pravnih i finansijskih promena u načinu rada svih činilaca sportskog sistema.
Reforme radi reformi
Posle demokratskih promena iz oktobra 2000. godine nizala su se obećanja političara da će reformisati sportski sistem Srbije, a sportu kao društveno korisnoj delatnosti obezbediti onaj položaj u društvu i ekonomskom sistemu koji on ima u državama zapadne Evrope i severne Amerike. Najavljivana je beskompromisna borba sa strukturama organizovanog kriminala koje su svoje poslovanje povezale sa aktivnostima sportskih klubova, uklanjanje nasilnika sa sportskih priredbi i stvaranje uslova za upošljavanje mladih i obrazovanih pojedinaca koji bi trebalo da postanu novi rukovodioci sportskih organizacija. Umesto toga, osnovne strukture državnog i sportskog administrativnog aparata, koje su služile Miloševićevom režimu i njegovim komunističkim prethodnicima, ostale su na svom mestu. Politički diskontinuitet praćen je institucionalnim i personalnim kontinuitetom, a sprovođenje reformi u oblasti sporta povereno je onima koji su i doveli do krize u toj oblasti, onima koji se danas trude da očuvaju gerontokratsko načelo upravljanja sportskim organizacijama.
Tako se i došlo do paradoksalne situacije da krajem 2009. godine, posle niza reformskih aktivnosti i mnogo potrošenog novca poreskih obveznika, Srbija još uvek nema nov Zakon o sportu, iako su u proteklih devet godina javnosti predstavljena čak četiri nacrta i dva predloga tog zakonskog teksta. Iako je pre više od dve godine formirano Ministarstvo omladine i sporta, sa jednim od prioritetnih zadataka da pripremi nov Zakon o sportu i stvori uslove za tzv. privatizaciju u sportu, ono do danas nije imalo uspeha u tom poslu, a građani Srbije ostali su uskraćeni za odgovore na pitanja šta će predstavljati privatizacija u sportu, ko će je i kada sprovesti i na osnovu kojih propisa.
Nedostatak dovoljno jake i dovoljno široke političke podrške za donošenje novog Zakona o sportu govori da političke elite Srbije nisu uspele da nadvladaju i prevaziđu privatne interese stranačkih lidera, stranačke dogovore, interese privrednih oligarha i sportskih klanova prilikom pisanja i predlaganja do sada predstavljenih tekstova predloga novog Zakona o sportu, kao i da prilikom izrade tih tekstova nije uzimano u obzir da bi rešenja novog Zakona trebala da budu usklađena sa pravnim standardima Saveta Evrope, Evropske unije i najboljom zakonodavnom i organizacionom praksom razvijenih evropskih država. Umesto toga, sprovođene su mnogobrojne reformske aktivnosti - pripreme nacrta novih propisa, osnivanje novih organa i tela u okviru sistema državne uprave, održavanje seminara i radionica - koje nisu dale nikakav rezultat osim stvaranja privida da su ozbiljne reforme u toku.
Iako sport u Srbiji predstavlja ustavnu kategoriju, samim tim što Ustav Republike Srbije svojim normama prepoznaje i uvažava sport kao društvenu vrednost o kojoj se stara država, jedinice autonomne pokrajine i organi jedinica lokalne samouprave, čini se da je državna briga o sportu poslednjih godina svedena na organizovanje populističkih proslava i dočeka sportista koji na međunarodnoj sceni ostvare vrhunske sportske rezultate.
Kako do suštinskih reformi?
Da bi se došlo do stvaranja preduslova za sprovođenje suštinskih reformi u oblasti sporta, neophodno je da zanimanje srpskih političara za sport prestane da bude diktirano dnevnom popularnošću pojedinog sporta ili sportiste. Umesto toga, potrebno je na državnom nivou doneti dugoročnu, stranački neutralnu i ekonomski realno sprovodljivu strategiju razvoja sporta kojom bi bio stvoren osnov za donošenje novog Zakona o sportu čija bi primena doprinela stvaranju pravne sigurnosti u zasnivanju sportskih odnosa i legalnosti u odvijanju sportskih aktivnosti i delatnosti. Primena novog, na evropskim standardima zasnovanog Zakona o sportu, stvorila bi polaznu osnovu - precizna i transparentna pravila - za sprovođenje suštinskih organizacionih, ekonomskih i socijalnih reformi u oblasti sporta, koje bi trebalo da dovedu do toga da se ostvare strateški nacionalni ciljevi iz oblasti sporta kao što su: rangiranje Srbije u prvih petnaest zemalja sveta prema nivou vrhunskih sportskih ostvarenja u oblasti takmičarskog sporta; značajno uvećanje broja dece i ostalih građana koji se redovno bave sportskim aktivnostima; redovno i kvalitetno održavanje sportskih objekata i njihova kontinuirana i ravnomerna dogradnja i izgradnja na celokupnoj teritoriji države; stvaranje uslova za razvoj naučnoistraživačke delatnosti u oblasti sporta; modernizacija planova i programa fizičkog vaspitanja i redovno usaglašavanje i ažuriranje tih programa sa trendovima razvoja sporta u svetu.
Priredio: Dejan Šuput
 |
